Drama Stolice Ežena Joneskoa izvedena je prvi put 1952. godine u Parizu u pozorištu Lankrija i odmah kada je izašla prepoznata je i uvršćena u velika dela avangarde.
Analiza
Što se tiče stila i teme ova drama sledi ideje koje su postavljene još u autorovom delu Ćelava pevačica, a razrađena je u dramama koje je napisao u svojoj prvoj stvaralačkoj fazi kao što su npr. „Novi stanar“ ili „Podučavanje“.
Glavni likovi ove drame su Stari i Stara. Oni nemaju imena već se nazivaju nadimcima, tako ćemo ih dobro upoznati i tokom različitih opisa. Oni žive odsečeni od ostatka sveta, sami, na pustom ostrvu u kuli. Stari ima 95 godina, a Stara 94. Njihov razgovor je dosta monoton i besmislen, ali daje nam uvid u njihov život. Tako i saznajemo da su proživeli težak život.
Ova drama se, kao i druge antiteatske drame, ne može klasifikovati kao tragedija ili komedija, već potpuno prevazilazi apsurd kroz koji se provlači crni humor. Jonesko je već osigurao svoje mesto u antiterorizmu, odnosno, svom podtipu, pozorištu apsurda, dramom „Ćelava pevačica“, koja svakodnevnicu dva lika prati na potpuno bizaran i besmislen način, pa tako i u ovom delu vidimo sličnu „radnju“.
Elementi dela
Vrsta dela: dramski komad
Mesto radnje: pusto ostrvo
Vreme radnje: neodređeno
Tema: besmislen život staraca
Ideja: kako je sam Jonesko rekao „ništa“
Sadržaj prepričano
Život im je obeležilo puno razočaranja i neuspeha, mnoge prilike su propustili i tako nisu ni mogli da dosegnu uspeh kom su težili. Sada na samom kraju života, oni za svim tim žale.
No, iznenada dolazi do promena u njihovim životima. Stari odluči da je vreme da na ostrvo pozove birane ljude i saopšti im informacije koje mogu promeniti čovečanstvo.
Tako polako počinju da dolaze gosti, a domaćini, Stari i Stara, donose im stolice kako bi mogli da sednu. Tako dolaze Lepa i njen muž, Gospođa, Pukovnik i mnogi drugi. No, scena ostaje prazna, ljudi nema, a nižu se samo stolice na kojima niko ne sedi. Gosti su nevidljivi jer ih ni nema.
Ali Stara i Stari sve užurbanije iznose stolice na scenu, sve dok cela scena nije njima prekrivena. Kada je sve prekriveno stolicama, na scenu dolazi jedini stvarni lik na celoj sceni među svim tim stolicama – Govornik.
Govornik ima svoju funkciju, a to je ta da on ima zadatak da prenese poruku na koji način se čovečanstvo može spasiti, a tako je i završena potreba postojanja Stare i Starog.
Stari i Stara potom uzvikuju „Živeo Car“ te nakon toga odmah skaču u more. Scena ostaje u očekivanju Govornikovog govora, a nevidljive zvanice čekaju da on progovori. No, na kraju kada Govornik želi da izgovori konačno poruku, shvati da je nem.
Dramska radnja je lagana, radnja je banalna, a rasplet se čini kao da nema smisla, pa je pomalo apsurdan, no kada bliže proučimo celu knjigu, možemo videti bogatstvo poruka.
Pisac je zaokupljen samoćom, otuđenošću i osećanjem da je komunikacija uzaludna. Njegovi likovi su otuđeni od života, njihov život je promašen i moraju biti suočeni sa svim onim što je inače blisko ljudima, oni su otuđeni od drugih ljudi, od stvarnosti, vlasti i Boga. Oni žive život daleko od svih, njihov pravi život ne postoji i nema smisla.
Najapsurdnijim se čini kraj, oni skaču iz kule, a ne može ih spasiti ni Govornikova poruka o spasenju čovečanstva koja je data Govorniku koji je nem.
Analiza likova
Likovi: Stari, Stara, Govornik
Stari, Stara i Govornik – jedini likovi u ovoj drami, ali kao i u ostalim Joneskovim delima, ni ovde im ne dodeljuje neke posebne osobine pa ne možemo preterano da ih okarakterišemo. Svo vreme vidimo različite informacije, a o njima ne znamo ništa osim da imaju 95 i 94 godine i da žive na nekom pustinjskom ostrvu okruženom vodom. U početku se čini da se vole, ali ne možemo da budemo ni u to sigurni. Jedino što možemo da zaključimo je da su nesrećni svojim životom i sobom. Oni su simbol za besmislenu komunikaciju.
Biografija: Ežen Jonesko
Ežen Jonesko rođen je 26. novembra 1909. godine u Slatini, rumunskom gradu. Već 1911. godine seli se sa roditeljima u Francusku gde ostaje sve do 1922. godine. Tada se vraća se ponovo u Rumuniju. Pošto je proveo najranije godine svoje mladosti u Francuskoj, zaboravio je amternji rumunski pa ga počinje ponovo učiti kako bi mogao da ide na predavanja u Bukureštu.
1928. godine nakon završetka srednje škole, upisuje Fakultet francuske književnosti, a diplomirao je 1933. godine. Oženio se 1936. godine i ubrzo je dobio kćerku. Upravo zbog toga Jonesko je napisao mnogo priča za decu.
1938. godine seli sa porodicom nazad u Francusku. Iako je proveo većinu svog života u toj zemlji, državljanstvo je dobio tek 1950. godine. Pisao je najčešće na francuskom iako je najviše odlikovanja dobio kao rumunski umetnik.
U književnost ulazi zbirkom pesama „Elegije za sićušna bića“. Dramskom književnošću se počeo baviti sasvim slučajno. „Ćelava pevačica“ mu je doneo jedno od značajnijih mesta među predstavnicima avangardnog teatra.
Ostala dela: „Instrukcija“, „Žrtve dužnosti“, „Podučavanje“, „Nosorog“, „Kralj umire“. Preminuo je u 84. godini 28. marta 1994. godine u Parizu gde je i sahranjen.
