Prva drama koju je napisao francuski pisac Jonesko bila je Ćelava pevačica. Napisana je 1948. godine, a izvedena je prvi put 1950. godine. Danas je jedna od najizvođenijih predstava u celoj Francuskoj i njegovo najpoznatije delo uz Stolice.
Analiza
Iako ova drama nosi naziv Ćelava pevačica, taj lik se u drami uopšte ne pojavljuje. Lika ćelave pevačice čak nema ni kod popisa likova. On se u početku samo jednom spominje kada odlazi kapetan vatrogasaca iz doma Smitovih.
Dramatičar Ežen Jonesko jednom je definisao svoju omiljenu književnu vrstu: „Apsolutno je besmisleno“. Čitaoci bi pomislili da bi svaki put kkad bi uzeo da piše napisao novu predstavu, ali on je napisao nešto besmisleno. Takav stav je imao i tokom pisanja pozorišne drame Ćelava pevačica 1948. godine.
Delo predstavlja direktnu reakciju protiv, možda čak i mrtvog mejnstrima scenske komedije u vreme kada je Jonesko puštao čitav spektar kreativne inspiracije protiv gluposti uspeha nasuprot osrednjosti koje stvaraju njegovi savremenici. Ono što je Ionesco želeo da uradi sa ovim delom je da stvori jedan od prvih koraka u apsurdističku egzistencijalnu komediju, u čemu je i uspeo.
Elementi dela
Vrsta dela: drama
Vreme radnje: jedno veče
Mesto radnje: stan gospodina i gospođe Smit
Tema: komičan razgovor izmešu porodice Smit i porodice Martin
Ideja: gubitkom jezika ostajemo bez saznanja o svetu
Sadržaj prepričano
Knjiga počinje u domu gospođe i gospodina Smita. Cela radnja događa se u njihovom domu. Jonesko porodicu Smit i njihov dom opisuje u knjizi kao tipičan engleski. Na početku knjige radnja počinje tako da gospodin Smit provodi deo dana čitajući novine. Tako saznaje i da je umro Bobi Votson. Kada se spomene u knjizi ovo ime, pisac nas upoznaje sa celom porodicom Votson.
Zanimljivo je uočiti da se svi u toj porodici zovu Bobi. Dakle, i bake, dede, kćerke, sinovi…)
U tom trenutku u radnju pisac ubacuje sluškinju Meri. Meri se povremeno pojavljuje u drami. No, tipično je to da ona uvek čitaocu pruža kontradiktorne informacije od onih izrečenih od porodice Smit. Ona porodicu Smit opisuje kako je provela dan, u isto vreme i predstavljajući im se kao sluškinja. Tada je jedan deo posvećen njenom monologu, a porodica Smit kao repliku ponavlja iste rečenice koje je ona izgovarala, aludirajući na to da se nadaju da je dan provela upravo tako.
Porodica Smit u svom domu ugošćuje porodicu Martin i kapetana vatrogasaca i vode uobičajeni razgovor. No, s vremenom taj razgovor postaje besmislen sa nepravilnim nizanjem slova i reči.
Prvo se u knjizi pojavljuju gospođa Elizabet i gospodin Donald Martin. Dolaze u posetu porodici Smit kao bračni par i sedaju za sto. Ali, nakon ulaska u kuću, oni se više ne prepoznaju. Tada počinje njihovo upoznavanje, iznose svoje priče, prošlost i dolaze do činjenica da žive u istom mestu i iste su se godine preselili u London. Takođe, oni imaju identičnu decu i zajedno žive. Nakon ovog kraćeg razgovora, ne preostaje im ništa drugo nego da shvate i zaključe da su se venčali i da su njih dvoje bračni par.
Tada se u radnju vraća Meri koja govori da su iznesene reči bračnog para Martin neistinite i da ništa od navedenog nije tačno. Pojavljuju se za stolom i Martinovi, iako se radnja vrši kod njih u trpezariji, do sada ih nije bilo. Počinju razgovor sa Martinovima kada se začuje zvono.
Gospođa Smit je nekoliko puta proverila ko je na vratima, međutim nakon svake zvonjave, na vratima nije bilo nikoga. Odustajući, prema vratima krene gospodin Smit. Otvara vrata i ugleda kapetana vatrogasaca.
Vatrogasni kapetan se kratko pojavljuje u radnji. On uvek svrati kod porodice Smit ne bi li im ispričao svoje priče i dogodovštine koje su besmislene i lažne. Uvek brine oko toga da mora da ide. Iako ove dve porodice znaju da vatrogasni kapetan priča besmislene priče, one im se jako svide.
Kada je vatrogasni kapetan seo kod porodice Smit za sto, razgovor je išao u smeru toga da utvrde da li je on već zvonio na vrata. Kada su utvrdili da se nije radilo o njemu, on počinje da prepričava svoje događaje. U glavi mu je konstantno misao da mora da ide čim ga pozovu. Martinovima se jako sviđa kapetan pa ga stalno mole da im priča još svojih priča.
U radnji se ponovo pojavljuje sluškinja Meri. Tada se mogu videti simpatije između nje i vatrogasnog kapetana. Ubrzo kapetan odlazi i svi se ponovo vrate za sto.
Tada u radnji počinje potpuna besmislena konverzacija, rečenice nemaju nikakvog smisla, razbijaju se u reči, a kasnije se reči razbijaju na slova. Likovi viču besmisleno i bez ikakvog reda. Time se završava radnja priče kao pravi apsurd.
Ceo taj niz besmislenih konverzacija na kraju nije ništa neobično kada se radi o Joneskou. On je bio stručnjak za onesposobljavanje konverzacije. Na kraju, drama počinje da se odvija ispočetka, ali ovoga puta sa bitnim promenama. Radnja je započela sa porodicom Martin, a ne sa porodicom Smit.
Analiza likova
Likovi: gospodin i gospođa Smit, sluškinja Meri, gospodin i gospođa Martin, vatrogasni kapetan
Likove ne možemo da okarakterišemo na klasičan način. Loše su opisani i veći fokus se stavlja na radnju nego davanje i prikaz njihovih osobina.
Gospodin i gospođa Smit – karikirani likovi u delu koji su okarakterisani kao tipski predstavnici engleske porodice u engleskoj kući i sve šta rade, rade na engleski način. Često se svađaju oko besmislica.
Gospodin i gospođa Martin – ovde je takođe reč o bračnom paru, ali na početku drame, jnih dvoje se ne poznaju. Kasnije se sete da su muž i žena, da imaju ćerku i da žive zajedno.
Biografija: Ežen Jonesko
Ežen Jonesko je rođen 26. novembra 1909. godine u Slatini, rumunskom gradu. Već 1911. godine seli sa roditeljima u Francusku gde ostaje sve do 1922. godine. Tada se vraća ponovo u Rumuniju. Pošto je proveo najranije godine svoje mladosti u Francuskoj, zaboravio je maternji rumunski pa počinje ponovo da ga uči kako bi mogao da ide na predavanja u Bukureštu.
1928. godine nakon završetka srednje škole, upisuje Fakultet francuske književnosti, a diplomirao je 1933. godine. Oženio se 1936. godine i ubrzo je dobio kćerku. Upravo zbog toga Jonesko je napisao mnogo priča za decu.
1938. godine seli se sa porodicom nazad u Francusku. Iako je proveo većinu svog života u toj zemlji, državljanstvo je dobio tek 1950. godine. Pisao je najčešće na francuskom iako je najviše odlikovanja dobio kao rumunski umetnik.
U književnost ulazi zbirkom pesama „Elegije za sićušna bića“. Dramskom književnošću se počeo baviti sasvim slučajno. „Ćelava pevačica“ mu je donela jedno od značajnijih mesta među predstavnicima avangardnog teatra.
Ostala dela: „Instrukcija“, „Žrtve dužnosti“, „Podučavanje“, „Nosorog“, „Kralj umire“. Preminuo je u 84. godini 28. marta 1994. godine u Parizu gde je i sahranjen.