„Hajduk Stanko“ istorijski je roman podeljen na tri dela: Odmetnik, Osvetnik, Besmrtnik. Glavni junak ovog romana je Stanko Aleksić. Stanko Aleksić stvaran je lik, uzet iz naroda, ali ga je Veselinović prilagodio potrebama svoga romana, tako da zapravo nema puno veze s onim stvarnim Stankom. Tema romana je život hajduka Stanka i život srpskog naroda za vreme turske vlasti.
Analiza
Priča romana počinje opisom mačvanske ravnice i idile na selu. To je tipičan momenat za period romantizma u kom se veliča lepota sela i života u njemu. Pisac nas upoznaje s mestom Crna Bara i njenim življem. Janko Veselinović prikazao je sliku jednog srpskog sela, njegov mentalitet i navike.
Pop Miloje već na prvim stranicama romana opisuje odnos Turaka i Srba: „On je Turčin, a ja sam Srbin, i mi ne možemo jedan drugom dobra misliti. Gde je njegov život, tu je moja smrt“. Neprijateljski odnos dve vere trajaće do kraja ove priče. Pokazano je pod kakvim su okolnostima i s kakvim uverenjima živeli ljudi pre i za vreme Prvog srpskog ustanka. Opisani su megdani i bojevi gde „leševi turski padahu kao gnile kruške“.
Roman prati put hajduka Stanka u njegovoj borbi za svoju čast i ljubav. Na tom putu događaju se izdaje, ubistva, klevete, kletve, megdani, ali i velika ljubav vredna svega. Takođe, data je i slika srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Borbu protiv Turaka Veselinovć veoma slikovito opisuje. Kaže kako čete niču iz zemlje, a prva puška pukla je u Šumadiji; Mačvani su se borili kao lavovi, a Bosna je gubila najvaljanije svoje sinove u borbama. Čak pominje i Kosovo: „Sad treba svetiti prolivenu krv od Kosova“.
Elementi dela
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Vreme radnje: početak 19. veka
Mesto radnje: Srem, Srbija
Tema: život hajduka Stanka i život srpskog naroda za vreme turske vlasti
Ideja: svi gresi mogu biti umanjeni samo ako istinski volimo
Sadržaj prepričano, citati
Stanko Aleksić rodom je iz Crne Bare u blizini Bogatića, sela nedaleko od Šapca. Imao je oca Aleksu i majku Petru, prijatelja i pobratima Lazara te ženu Jelicu. U prvom delu romana Stanko je opisan kao mladić koga krase vrline: dobar je, marljiv, vredan, miran, kulturan, poštovao je starije, bio je skroman. Svojim ponašanjem u skladu je s ostalim meštanima sela, tj. ničim od normalnog čoveka ne odudara. Međutim, dolazi do Lazareve izdaje i samim tim, Stankov lik doživljava veliku promenu. Obuzimaju ga bes, ljutnja gnev i želja za osvetom. Od tada dolazi do velikih promena u životima svih likova.
Jedina dobra stvar u tim teškim danima bila je Stankova ljubav prema ženi Jelici. Taj ljubavni odnos uneo je vedrinu i ravnotežu u roman. Naime, problem između Stanka i Lazara bila je Jelica. Obojica su bili zainteresovani za istu ženu, iako je Jelica gajila osećanja prema Stanku, zbog čega je Lazar bio ljubomoran. Stanko je naterao Jelicu da mu prizna da samo njega voli, a da za Lazara ne mari.
Možda bi se sve nastavilo prirodnim tokom da u romanu nije bilo dvojice likova koji su zahuktali odnos između Stanka i Lazara. Kruška je bio Turčin i vladao je Crnom Barom. Želeo je veću kontrolu i moć, pa mu je odgovaralo da seljani budu posvađani. Niko ga nije voleo, ali kao što svako mesto i svako vreme ima svoje ulizice, tako je i u ovom romanu tu ulogu odigrao Marinko, čija je jedina želja bila da se dodvori Kruški. Naravno, ni Marinka niko nije voleo, nosio je etiketu „turske ulizice“.
Marinkov zadatak je bio da „pogura“ Lazara kako bi napakostio Stanku i tako ih posvađao. Lazar je bio dovoljno ljubomoran da nasedne na Marinkov pogani predlog. Učinio je kako ga je Marinko posavetovao, pucao je na Stanka. S obzirom na to da mu je pogodio samo kapu i shvativši šta je uradio, pobegao je u šumu. Ovo Stanko nije mogao da mu oprosti, jer su bili prijatelji iz detinjstva. Bio je šokiran činjenicom da bi ga Lazar ubio zbog Jelice. Poželeo je da ubije Lazara.
„On nije hteo samo da ubije Lazara, on je hteo da ga uništi, da ni jedna ljuljka od njega ne ostane. I ta ga mržnja poče preobražavati. On je osećao kako postaje drugi, sasvim drugi čovek. Pravo vele: u čoveku je sve, i dobro i zlo. Obe su klice u njemu. Koju vise dražiš, ona jača i osvaja.“
Pošto ovaj prvi čin nije zadovoljio zlobu Marinkovu i Kruškinu, skovali su sledeći plan. Marinko je opet nagovorio Lazara na nedelo. Naime, Lazar je uzeo dedinu vrećicu s novcem i podmetnuo je Stanku, kako bi ga tako prozvali lopovom. To se i dogodilo. Samim tim, Lazar je opravdao onaj metak u kapu, jer je tobože zbog „krađe“ napao Stanka, koji je potom nepravedno osramoćen pred celim selom. I danas je velika bruka za kompletnu porodicu ako nekog njenog člana nazovu lopovom, a u 19. veku to je bilo još strašnije. To je bilo vreme kada su se svi seljaci poznavali, te je od izuzetne važnosti bilo sačuvati čast i obraz. Crna Bara je važila za pošteno selo.
Kako bi proverili je li istinita Marinkova optužba da je novac kod Stanka, pop Miloje i kmet Jova su otišli do Stankove kuće i u njoj našli vrećicu. Inače, pop Miloje nije sumnjao u Stankovu čast, nije mogao da poveruje da bi Stanko pokrao nekog. Ovaj događaj bio je razlog da Stanko ode u hajduke. Tužan, besan, nepravedno osramoćen, izdan, oklevetan, uzeo je pušku i otišao. Pre toga zapretio je Lazarevom ocu.
„Do juče sam te zvao čičom ali od juče nisi mi rod! Ko ima onakvog sina kao ti, on meni ne može biti rod! Pozdravi tvoga sina Lazara i kaži mu: Stanko Aleksić zna da je ova krađa njegovo maslo! Juče me je hteo ubiti ali mu bog ne da de. Danas to već neće učiniti. Pozdravi ga i kaži mu da je od danas za deset godina moj! Da beži u svet, da beži u zemlju, na nebo, naći ću ga!“
Nakon tih reči, prekrstio se i otišao. Pošto je selo poverovalo da je Stanko počinio krađu, tuga se nadvila nad kućom Aleksića. Seljani su ih ogovarali i rugali im se. Aleksa je verovao u nevinost svoga sina i padalo mu je na pamet da je ta kesica s novcem podmetnuta od strane nekog nevaljalog čoveka. Bruku je teško podnosio.
„Dve stotine godina je prošlo kako su moji stari udarili temelje onoj kući koju ste vi prokleli! I za dve stotine godina senka srama ne pade na onaj krov! A danas?“
Stanko je svejedno imao Jeličino poverenje. U tim trenucima ona mu je verovala da je nevin i obećala mu da će ga čekati, da se neće udati za Lazara i bilo koga drugog. Bila je iskrena, verna i odana. Iako je bila isprošena, jer njen otac Miloš obećao ju je Lazaru, ona nikako nije htela na to da pristane. Otac je se odrekao i isterao je, a ona otišla u kuću Stankovih roditelja.
Stanko je postao je član hajdučke družine harambaše Srećka. Harambaša je naredio ostalim hajducima da ni slučajno ne ubiju Lazara, jer mora on da vidi tog čoveka koji je spreman tako da izda prijatelja. Pošto se pokazao kao sposoban i hrabar hajduk, Stanko je zauzeo mesto harambaše nakon Srećkovog odlaska.
U delu se pojavljuje još jedan lik – mlinar Deva. Zahvaljujući Devinoj intervenciji, Stanko u prvi mah nije ubio Ivana, Lazarevog oca, jer, uistinu, Ivan nije snosio krivicu za klevetu, vec samo Marinko i Kruška. Jedan veliki deo krivice pripadao je i Lazaru, naravno. Tokom ovog perioda Kruška je pokušao da uhvati Stanka, no nije uspeo. Još jedan hajduk vredan pomena je Zeka Selaković. On je postao veliki Stankov prijatelj, čak su se i pobratimili. Uz pomoć svoje braće hajduka Stanko je uspeo da se osveti Lazaru.
Zanimljiv momenat u romanu je Zekino tumačenje svog prezimena. Kaže da se Selakovići jesu puno selili, ali pita se glasno zar nisu svi, pita ima li neko dedu a da nije došao odnekud? To je slika srpskog naroda za vreme turske vlasti. Seobe, selidbe i traganje za boljim životom.
Kasnije, kada se, nakon šest godina Stanko vratio domu, Jelica ga je željno dočekala i rekla mu: „Da te nisam volela, ja ne bih prekoračila tvoga praga. Ti znaš kako kod nas glede odbeglu devojku. Ja sam i begunica postala samo da bih tvoja bila. Meni je tvoj krov miliji od moga. Ja bih, čini mi se, dala onu moju kuću u kojoj sam se rodila samo za ćošak tvoga doma!“
Pop je uspeo da Jeličinom ocu Milošu objasni da su Aleksići pošteni ljudi. Nakon toga usledilo je mirenje dva oca, Miloša i Alekse, nakon čega je Jelica poljubila ruku Aleksi i Milošu – takav je bio običaj u to doba.
U sceni kada Stanko ubija Ivana, naslućuje se kukavičluk kao glavna Ivanova osobina. On moli, preklinje, ljubi noge Stanku, poziva na dane iz detinjstva, traži oproštaj, čak ga i sinom zove. Sve to se Stanku zgadilo.
„Ali sad, kad ga vidi onako presavijena gde suze lije, gde se vije kao crv pred nogama njegovim, sad mu sve ode. On je mislio svetiti se zlikovcu, pa sad vidi kukavicu. Okrete glavu i pljunu…“
O Lazaru nema šta puno da se kaže, jer je tokom cele radnje romana samo bežao od Stanka. Jednostavno, bio je s razlogom uplašen. Mada, dok je slušao Kruškine i Marinkove savete, brk mu se zadovoljno smešio. Nije slutio da je Stanko toliko hrabar i nepokolebljiv. Nije pretpostavljao da će mu vratiti za naneto zlo. Stanko se osvetio i Lazaru – odsekao mu je glavu.
Hajduk Stanko našao se među najvećim junacima toga doba. Tu su: Karađorđe, Luka Lazarević, Stojan Čupić, Miloš Poceran, Janko Nenadović, Cincar-Janko, Cincar-Marko, Janko Katić. Ta imena protiv sledećih: Sulejman paša, Mehmed-kapetan iz Zvornika, Sinan-paša Hercegovac, Mula Sarajlija, Beširević-Aca. Karađorđe je imao 15 000 ljudi, a Sulejman oko 50 000 ljudi.
„Digla se sila da unisti slobodu, digao se car iz Stambola da zgazi šaku jada, dojučerašnje robove svoje.“, dalje Veselinović opisuje boj: „Tu nisi mogao dahnuti čista vazduha od barutnog dima i prašine što je dizahu kopite konjske“. Karađorđevi junaci doveli su mu čoveka koji se sam predao. Zvao se Deva. On ih je izvestio o daljim namerama Turaka, pa je Karađorđu bilo lakše da organizuje to malo vojske što ima. Turci su bili pobeđeni i preostalo im je samo da beže.
Po povratku iz boja usledila je svadba Stankova i Jeličina. Prisustvovali su i ostali hajduci iz družine, a kum je bio Zeka. Ubrzo posle svadbe preminuli su Stankovi roditelji. Stanko je prvo bio hajduk, pa tek onda domaćin. Na primer, nakon smrti svoga oca, kada su trebali izabrati glavu porodice (starešinu), odbio je da to bude on. Prepustio je starešinstvo Krstivoju. „Moja je gora, majko! A kući treba domacin, a ne hajduk“, pa dodaje i: „Tamo ja idem gde se krv proleva, a barut miriše, mene će ovde ugušiti dim u kući“.
Na početku trećeg dela, Veselinović navodi odlomak iz epske pesme Filipa Višnjića za koji kaže da će to biti istina večita:
„Ne ide ti Kulin kapetane,
Niti ide niti mu se nadaj
Niti se nadaj niti ga pogledaj.
Hrani sina pa šalji na vojsku –
Srbija se umirit ne može!“
Osim boja na Mišaru, opisani su boj kod Loznice i boj na Ravnju. Kod Loznice Karađorđe je uspeo da vrati Turke u Bosnu, ali na Ravnju im je nestalo municije, pa su morali u juriš. Tako je poginuo hajduk Stanko. U borbi. Junački.
Analiza likova
Likovi: hajduk Stanko, Stankov prijatelj Lazar, devojka Jelica, Turčin Kruška, Marinko, Stankovi roditelji Aleksa i Petra, Lazarev otac Ivan i drugi.
Stanko Aleksić – Stanko Aleksić je stvaran lik, uzet iz naroda, ali Veselinović je taj lik prilagodio potrebama svoga romana, tako da nema puno veze s onim realnim Stankom. Pre svega, on je prvo bio hajduk, pa tek onda domaćin. Na primer, nakon smrti svoga oca, kada su trebali izabrati glavu porodice (starešinu), odbio je da to bude on. Prepustio je starešinstvo Krstivoju. „Moja je gora, majko! A kući treba domacin, a ne hajduk“, pa dodaje i: „Tamo ja idem gde se krv proleva, a barut miriše, mene će ovde ugušiti dim u kući“.
Iako je dokazao neukaljanost svog obraza, on i dalje vidi razloge da bude u gori s ostalim hajducima. Veselinović ga je predstavio kao izrazito pozitivnog lika – kao mladića koji poštuje dom, starije, koji voli svoju ženu i ceni pravog prijatelja. Osim toga, on je junačkog srca i bila mu je čast da brani svoju zemlju onako beskompromisno kako je branio svoj obraz. Stanko ne voli kukavice, ne nalazi opravdanje za izdajice. On je čovek koji ume da voli snažno, iskreno, ali koga zbog tolike ljubavi boli svaka prevara toliko da je nikada ne oprosti, nego čak i osveti.
Jelica – ovako je pisac opisao Jelicu: „Grom devojka! Bila je to lepota, ali ne gospodska, nego junačka lepota. Što ono pesma peva: Struk momački, pogled devojački.“ Oko bi joj goru zapalilo. Da uprti četiri momka kao četiri snopa, pa da ih nosi preko sela! A što se rada tiče, o njemu se pričalo! Nije ona samo radila, ona je izmišljala nove i nove lepote u šarama, pa su se u Sevića dom sticale žene i devojke da uzmu prepočetke od njenih radova.“
Dakle, Jelica je bila ne samo lepa devojka smeđe kose i plavih očiju, nego i vredna, snažnog tj. otresitog izgleda, iz pristojne porodice, poželjna prilika svakom momku, iskrena, verna, odana. Nepokolebljiva je i ne odustaje od Stanka, pa i kada mu svi okrenu leđa. Ona je ponosna i neustrašiva, jer na kraju romana kada Stanko Jelicu savetuje da i ona, iako je žensko, mora biti junak, ona mu odgovara: „Imaću srca! Ja sam žena Stanka Aleksića! Ako ne umednem ubiti, umeću poginuti!“
Takva je žena bila Jelica.
Lazar – o Lazaru zaista nema šta puno da se kaže, jer je tokom cele radnje romana samo bežao od Stanka. Bio je uplašen s razlogom. Mada, dok je slušao savete Kruškine i Marinkove, brk mu se zadovoljno smešio. On je kukavica, slabić, zavidan i ljubomoran, ali i naivan lik.
Kruška i Marinko – Kruška je bio Turčin koji je vladao Crnom Barom. Želeo je veću kontrolu i moć i odgovaralo mu je da seljani budu posvađani. Niko ga nije voleo, ali kao što svako mesto i svako vreme ima svoje ulizice, tako je i u ovom romanu tu ulogu odigrao Marinko, čija je jedina želja bila da se dodvori Kruški. Naravno, ni Marinka niko nije voleo, nosio je etiketu „turske ulizice“. Narodu su gori od Turaka bili samo Srbi koji su se Turcima dodvoravali, a takav je bio Marinko. Njegove namere ostaviće posledice po sve učesnike, a naročito po Stanka, koji će doživeti psiholosku promenu lika usled izdaje koju mu je priredio pobratim Lazar. Kruška je lik koji „ne odustaje“. Pokušao je da uhvati Stanka dok je bio u hajdučkoj četi, no nije uspeo. Obojica su krajnje negativni likovi, ali i pokretači radnje u delu.
Ivan – Ivan je bio Lazerev otac. Ivan i Aleksa bili su veliki prijatelji. Usled svađe njihovih sinova, kuće Aleksića i Miraždžića su se udaljile i odnos je biodokrajčen. U sceni kada Stanko ubija Ivana, izbija kukavičluk kao glavna Ivanova osobina. Tada on moli, preklinje, ljubi noge Stanku, poziva na dane iz detinjstva, traži oproštaj, čak ga i sinom zove. Sve to se Stanku zgadilo i nije odustao od osvete i ubistva: „Ali sad, kad ga vidi onako presavijena gde suze lije, gde se vije kao crv pred nogama njegovim, sad mu sve ode. On je mislio svetiti se zlikovcu, pa sad vidi kukavicu. Okrete glavu i pljunu…“
Aleksa – Aleksa je bio Stankov otac. On je, jednom rečju, pošten. Bruku je teško podnosio. Rekao je: „Dve stotine godina je prošlo kako su moji stari udarili temelje onoj kući koju ste vi prokleli! I za dve stotine godina senka srama ne pade na onaj krov! A danas?“.
Biografija: Janko Veselinović
Janko Veselinović bio je značajni srpski pisac devetnaestog veka. Rođen je 1862. godine u Crnobarskom Salašu. Otac mu je bio sveštenik, pa je Janko i sam krenuo na bogosloviju nakon što je završio osnovnu školu u Glogovcu i gimnaziju u Šapcu. Ipak, Janko nije završio studije na bogosloviji, već je 1878. godine krenuo u učiteljsku školu. Ni nju nije završio, ali se svejedno kasnije zaposlio kao učitelj.
Veselinović je radio kao učitelj do 1882. godine. 1881. se oženio, a 1884. godine ponovo polagao ispit za učitelja. Tu profesiju još je jednom napustio kad je 1886. godine otišao u Beč kako bi usavršio kurs za telegrafista. Kurs je nastavio u Srbiji nakon što se vratio u zemlju zbog bolesti, ali tada se odao životu po kafanama te ga nije završio.
Prvu knjigu Veselinović je hteo da štampa 1886. godine, ali neuspešno. Nakon što su mu rukopisi neslavno odbijeni, Janko je hteo sve da ih spali. Kasnije je Veselinović postao urednik „Srpskih novina“, „Pobratima“ i „Dnevnog lista“. Radio je u državnoj štampariji i u Narodnom pozorištu kao dramaturg. Nastavio je da piše, ali i da se sukobljava s vlastima, zbog čega je nekoliko puta završio u zatvoru.
Na kraju je Veselinović iza sebe ostavio 30-ak knjiga, među kojima su najznačajnije „Hajduk Stanko“, „Poljsko cveće“, „Slike iz seoskog života“, „Od srca srcu“ i „Slike iz učiteljskog života“.
Kao i drugi pisci toga vremena, Janko je voleo kafane i gradski životom, a mnogo se družio i s Milovanom Glišićem. Nakon što se vratio na selo, zbog neurednog života obolio je od tuberkuloze. Od te bolesti je preminuo 1905. godine, a na večni počinak ispratili su ga Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Nekoliko romana nije uspeo da završi pre smrti.
Autor: J.I.