Komedija Sumnjivo lice najuspešnije je delo pisca Branislava Nušića. U predgovoru dela autor spominje koliki je uticaj na njegovo stvaralaštvo imao ruski književnik Gogolj. Tadašnje stanje u Srbiji, posebno prilike vezane uz birokratiju, Nušića podsećaju na Gogoljevu komediju Revizor, zato on u originalnom rukopisu ove komedije piše da je to „Gogoljijada u dva čina“.
Analiza
Nušić je preuzeo samo osnovnu ideju od Gogolja i na tom temelju napisao veoma originalno delo. Većina likova, poput kapetana Jerotija, njegova pisara Vića, policajca Josa i ostalih pisara i praktikanat u delu predstavljaju skup pokvarenih birokrata, kojima sopstveni interesi stoje pre svega.
Ovi likovi odraz su Srbije u vreme Obrenovićeve vladavine, zato je ova satira morala da čeka preko 40 godina da bi napokon bila postavljena na scenu.
Sumnjivo lice je društveno-satirična komedija, čija je glavna ideja ismejati državni aparat, a time i sve korumpirane i bahate državne činovnike, zajedno s njihovom nesposobnosti, nepismenosti i nestručnosti u obavljanju državnih poslova. Radnja se odvija za vreme dinastije Obrenović, a mesto radnje je jedno selo u Srbiji.
Glavni likovi u komediji predstavnici su vlasti kakve susrećemo u celoj Srbiji: verni su dinastiji, ali samo zbog sopstvene koristi, uz to su umišljeni i nemoralni. Uz glavne likove, javljaju se i drugi likovi, koji u potpunosti dopunjavaju sliku tadašnje Srbije.
Ostali likovi su policijski pisar Milisav, špijun Aleksa Žunić, gazde Spasa i Miladin, policajac Joca i praktikant Tasa. Jedini pozitivni likovi u ovom delu su kapetanova kćerka Marica i njen momak Đoka.
Elementi dela
Književni rod: drama
Književna vrsta: društvena satira, komedija
Vreme radnje: doba dinastije Obrenović
Mesto radnje: neodređeno, neko selo u Srbiji
Tema: hvatanje sumnjivca i kritika vlasti i društva
Ideja: korupcija i nepismenost su od presudnog značaja pri donošenju optužbe i presudi
Sadržaj prepričano
I. čin
Jerotije Pantić je kapiten. Otvorio je pismo upućeno njegovoj kćerki Marici i čita ga. Ovo nije prvi put da otvara tuđa pisma, to je Pantićeva navika zbog koje je dobio otkaz, ali je onda ponovo vraćen u službu. Jerotije je u pismu pročitao da Marica ima momka, pa to odmah prenosi svojoj ženi Anđi. On krivi Anđu za to, jer je ona poslala Maricu u posetu rodbini, gde je Marica upoznala svog momka. Anđa tu ne vidi ništa loše. Misli da bi to mogla da bude dobra prilika za Maricu da se uda, ali Jerotije već ima plan da uda Maricu za Viću.
Smatra da je Vića prava prilika za Maricu. On je bogat, iako je pokrao neke akte i zbog toga umalo izgubio posao. No, Anđa je svesna da Marica ne želi Viću. U međuvremenu, dolazi Vića, pa se prekida razgovor Jerotije i Anđe. Jerotije potera Anđu iz sobe da bi njih dvojica mogli u miru da razgovaraju. Vića donosi poverljivi telegram iz Ministarstva. Pisan je u šiframa, pa ih Vića krivo dešifrira. Nije koristio pravu šifru, pa sadržaj zvuči smešno i nelogično.
Za to vreme Anđa razgovara s Maricom. Kćerka je ljuta jer je otac otvorio njeno pismo. Priznala je majci šta je pisala Đoki. Rekla mu je da dođe u hotel Evropa i tamo je sačeka. Ona će sve otvoreno da kaže ocu i majci o njihovoj vezi. Ako oni njihovu vezu odobre, javit će mu da dođe u njihovu kuću, apa će odmah na naprave zaruke, a ako vezu ne odobre, ona će sama otići u hotel i tako će da osramoti svoju porodicu. Anđa i Marica žele da porazgovaraju s Jerotijem, ali državna posla su mu naravno važnija od porodičnih problema.
Jerotije nekako uspije da odgonetne sadržaj telegrama, pa saznaju da ministar sumnja kako se u njihovom kraju pojavilo sumnjivo lice. On sa sobom ima revolucionarne spise i neka pisma koja mogu da naštete ugledu dinastije. Nitko ne zna kako točnu sumnjivac izgleda, osim da je mlad. Jerotije obećava Vići svoju kćer, samo ako uspiju da reše ovaj posao.
Naređuje Vići da okupi sve činovnike da se posavetuju s njima, a Aleksu šalje da se u selu raspita o sumnjivcu. Marica dolazi k ocu i želi sve da mu prizna, no on je veoma zauzet spisima i ne sluša je. Tada ulazi policajac Josa i donese Marici pismo od Đoke. Javlja da je stigao u hotel. Nikome nije rekao kako se zove, kako nitko ne bi mogao ništa da posumnja.
Održava se sastanak činovništva. Jeretije pokazuje telegram Vići, Žiki, Milisavu i Tasi. Njihov je zadatak da spase državu i uhvate sumnjivca. Opština će svim predsjednicima poslati dopis o sumnjivcu, a policija će sve da pretraži kako bi ga uhvatili. Ulazi Aljoša i javlja da je otkrio sumnjivca. Stigao je ujutru i nalazi se u hotelu Evropa. Vlasnik hotela ne zna kako se zove jer ovaj nije htio da se predstavi, što je jako sumnjivo.
Činovnici smišljaju plan kako da uhvate sumnjivca, pa odluče opkoliti hotel. Jerotije zove ženu da mu donese pištolj. Kaže joj da ide „u lov na klasu!“. Jerotije se nada ako dobro obavi ovaj posao, da će da dobije promaknuće i time bolji položaj u društvu.
II. čin
U državnoj kancelariji glavnu reč vodi mamurni pisar Žika. Gazda Miladin, iz sela Trbušnice, hoće da nekom Josifu ponovo naplati dug i računa da će Žika u tome da mu pomogne, jer mu duguje neke novce. U ostalim kancelarijama pisari krate vreme tako međusobno si radeći spačke. Tasi su u stolicu nabili špenadlu i iznutra mu namastili šešir. Žika ne doživljava Miladina, pa ga stalno prekida.
Priveli su sumnjivca i oduzeli mu spise. Dolazi Jerotije i odluči da pošalje telegraf ministru kojim će da mu poruči da je sumnjivac uhvaćen, iako sumnjivca još nisu ni ispitali. Činovnici međusobno govore da je kapetan Jerotije kukavica jer nije ni sudjelovao u zasjedi, nije čak došao pred hotel. Uskoro će da se drži saslušanje sumnjivca, a zakon nalaže da dva građana moraju da budu svedoci. Žika za svjedoke uzima Miladina i Spasu. Spaso je jednom bio u zatvoru zbog krivotvorenih dinara.
Sumnjivac dolazi na saslušanje. Predstavlja se kao Đorđe Ristić iz Pančeva, a zovu ga Đoka Ima 26 godina. Izgleda nervozno i veoma plašeno. Ne može da im kaže što je došao u grad jer je to njegova privatna stvari i tajna. To samo povećava sumnju činovnika. Dolazi kapetan Jerotije. Kada ustanovi da Đoka nije ništa priznao, govori mu da će kad tad da prizna.
On je već poslao dopis ministru i ne može se sad da menjati ono što u njemu piše. Kad sazna da je Đoka pomoćnik u apoteci, odluči da mu u zapisniku promeni zvanje. Jedan pomoćnik nikako ne bi mogao da bude revolucionar. Činovnici čitaju spise koje su pronašli kod Đoke. Sve su to samo neke bilješke, popis stvari, pesme… Kad nađu pismo, Đoka poludi i ne želi da ga činovnici pročitaju. To činovnike samo još više ubedi da je on sumnjivac.
Vića otkrije da je pismo napisala kapetanova kćerka Marica. U pismu piše da joj je otac glup i da je pre posla u policiji bio poštar. Kapetan prekida čitanje pisma. Vića to ne dopušta, pismo mora da se pročita do kraja jer je ono dokazni materijal. Nastavlja da čita, ali kada dođe do dela u kojem Marica vređa i njega, odbija da čita dalje. Začuje se buka. To Marica razbija sudove po kući. Dolazi Anđa, a za njom i Marica.
Čim ugleda Đoku, potrči prema njemu i zagrli ga. Jerotije poludi i sve istera iz sobe. Jerotije je u panici i ne zna što da učini. Stiže dopis u kojem ministar javlja da je sumnjivac već uhvaćen u nekoj drugoj opštini. Ipak, neka privedu i ovoga jer mu je sigurno pomagač. Žika savetuje kapetana da zajedno s Đokom i Maricom ode ministru i objasni mu celi nesporazum. Jerotije se složi s tim i odluči da za celu zbrku optuži Viću. Odluči da će reći će ministru da mu je to Vića zbog ljubomore smestio.
Analiza likova
Likovi: Jerotije Pantić (kapetan), Anđa, Marica, Vića, Žika, Milisav, Tasa, Đoka, Aleksa Žunjić, gazda Spasa, gazda Miladin, Josa
Jerotije Pantić – bio je sreski kapiten, a pre toga je radio u pošti. S tog mesta je otpušten jer je čitao tuđa pisma. Nakon što počine da radi u policiji, postaje odan dinastiji, koja mu je ispred sopstvene porodice, Pantić voli vlast i teži za boljim položajem u društvu, do čega će da ga dovede napredovanje na poslu. Druži se sa sebi sličnima koji ga slušaju samo zato što im on oprašta razne prestupe.
Pantić je zapravo metafora za sve ljude na vlasti; on laže, ograničen je i neodgovoran. Umišljen je i misli kako najbolje radi svoj posao, što ga i dovodi u nepriliku, budući da ne vidi dalje od sopstvena nosa. Uvek druge nagovara na akciju, a sam je kukavica i ne želi da se lično suprotstavi sumnjivcu. Nije mu stalo ni do sopstvene kćeri ni njenog mišljenja, brine samo o tome kako da je bogato uda. Na kraju uspeva da se izvuče tako što svoju krivnju prebaci na Viću.
Vića – „…suv i štrkljast, ima neobično kratak kaput na struk, tesne pripijene jahaće pantalone, čizme i na njima mamuze.“ On je pisar. Lukav je i svi to znaju. Laže i nema problem s tim da nekome drugome napakosti, samo kako bi on iz toga izvukao neku korist. Želi da se obogati i ne bira način kako će to da ostvari. Upravo iz tog razloga želi da oženi kapetanovu kćerku. Lično smatra da je dinastija „krava muzara“ od koje uzima sve što može. Navika mu je da uhiti ljude zbog sitnih prestupa, a onda ih oslobađa nakon što mu plate. Misli da je iznad zakona, da je on sam zakon kojeg nameće drugima. Marica ga je u pismu okarakterizirala kao lopova koji liči na petla.
Žika – zapušten i nemaran pijanac. Nikad nema volje za posao, dok istovremeno misli da je glavni. Za razliku od ostalih činovnika, koji teže silnom bogatstvu, njemu su dovoljne sitnice, poput pića. Najbolje ga opisuje citat „Čega se pametan stidi, time se Žika ponosi“. Smatra da je pametan jer je isti razred ponavljao nekoliko puta, baš zato je dobro utvrdio gradivo. Zapravo je nekulturan i neobrazovan
Marica – kapetanova kćerka koja se buni protiv društvenih normi. U momentu kada ne dobiva što želi, razbija sve po kući i tu se pokazuje njena razmaženost. Predstavlja otpor postojećem stanju u društvu. Sopstvenog oca naziva glupanom i lopovom, a ni majka je ne razume jer se u svemu slaže s ocem. Želi da se uda iz ljubavi, a ne zbog bogatstva. Njeno je ponašanje u neku je ruku revolucionarno, jer protestuje svim tadašnjim normama.
Đoka – Maričin momak koji radi kao pomoćnik u apoteci. Zbog ljubavi čini sve što Marica od njega traži. Spletom okolnosti postaje glavni sumnjivac i žrtva vlasti. Ne predaje se ni kad krenu da ga ispituju i nameću mu krivnju. Privatne stvari drži za sebe i ne želi da ih deli s drugima. Bori se protiv takve vlasti i odbija da prihvati nametnute stavove. On i Marica jedini su pozitivni likovi u komediji.
Biografija: Branislav Nušić
Branislav Nušić cenjeni je srpski komedigraf. Rodio se u Beogradu, 8. oktobra 1864. godine u osiromašenoj trgovačkoj porodici koja je bila inače grčkog podretla.
Detinjstvo je proveo u Smederevu gde se školovao tako da je završio osnovnu školu i dve godine realke. Gimnaziju je pohađao u Beogradu, a studirao je pravo u Beogradu i u Gracu.
Još kada je imao trinaest godina napisao je svoje prve komade u književnosti. Za vreme gimnazijskih dana pisao je patriotske stihove. Za vreme studija bio je aktivan u pozorišnom životu. tako je i pokrenuo pozorišnu omladinsku družinu i statirao u narodnom pozorištu.
1885. godine kada je imao samo devetnaest godina, napisao je svoju prvu verziju komedije „Narodni poslanik“. Ova komedija zbog kritike vlasti dugo vremena nije bila prikazana na pozorištu, a nije bila niti štampana kao knjiga.
Bio je pripadnik opozicione radikalne stranke pa mu prilike nisu baš išle u prilog. Tako je zbog jedne napisane pesme imena „Dva raba“ odležao čak i godinu dana u zatvoru. Nakon toga, primljen je u službu inostranih poslova te je čak deset godina radio u konzulatima Makedonije.
Nakon diplomatske službe obavljao je razne poslove. Radio je kao skretar u Ministarstvu prosvete, dramaturg, zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, bio je šef odseka za nacionalnu propagandu, direktor srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, bibliotekar Narodne skupštine i obavljao je još mnoge poslove.
Sudelovao je u Prvom svetskom ratu, a kada je sa srpskom vojskom prešao Albaniju dospeo je na Krf. U ratu je ostao i bez jedinog sina.
Njegove najpoznatije komedije su: „Narodni poslanik“, „Sumnjivo lice“, „Gospođa ministarka“, „Ožalošćena porodica“, „Pokojnik“… Osim komedija, pisao je i tragedije te kratke drame i drame iz savremenog građanskog života. Objavio je zbirku pripovedaka „Pripovedke jednog kaplara“, zatim humoreske „Ministarsko prase“, „Dobrotvor“ i mnoge druge što uključuje feljtone, šaljive, romane, romane za djecu te razne životopise.
U zadnjem deceniju svoga života ponovo se bavio književnošću te je tada napisao mnogo novih komedija. Umro je 19. janura 1938. godine u Beogradu.
Autor: N.B.