Sadako hoće da živi je dečiji roman austrijskog pisca Karla Bruknera. Nakon što je objavljena 1961. godine doživela je planetarni uspeh. Prevedena je na preko 70 jezika te prodana u preko dva miliona primeraka. Unatoč tolikom uspehu, ovo je jedna veoma tužna priča, čiji je cilj osvestiti ratne strahote i u prvi plan dovesti one koji od njih najjače i najviše pate, a to su deca.
Analiza
Roman govori o devojčici Sadako Sasaki koja je sa samo četiri godine svedočila eksploziji atomske bombe, bačene na Hirošimu. Iako je bomba eksplodirala kilometar i po od njezine kuće, devojčici su se nakon eksplozije počeli javljati znakovi oboljenja od radijacije. Lekari su joj, nakon što su joj dijagnosticilari leukemiju, dali jedva godinu dana života, pa je devojčica odlučila da napravi tisuću ždralova od hartije kako bi dobila pravo na jednu želju, koja bi za nju bila, naravno, život. To je staro japansko verovanje, da ako čovek napravi tisuću ždralova, ostvariće mu se jedna želja, jer je ždral u japanskoj kulturi simbol mira i zdravlja. Sadako je, boreći se za život, odlučna da napravi ždralove, iako joj često ponestalo hartije, pa je morala da se snalazi kako zna. Nažalost, pre nego je uspela da napravi dovoljan broj ždralova, Sadako je umrla.
Roman je napisan inspirisan stvarnom devojčicom Sadako koja je odista umrla od posledica radijacije nakon bombardisanja Hirošime, u dobi od 12 godina. Devojčica je radila ždralove, ali nije poznato koliko ih je točno napravila pre smrti. Ipak, ostalo je zabilježeno da su njeni drugari napravili preostali broj ždralova, pa su Sadako pokopali s njih tisuću.
Sadako je tako postala primer sećanja na žrtve atomskih bombi i ratovanja opšte te opomena da se takve stvari više ne ponove. Ona je bila samo mala, nestašna i simpatična devojčica, koja je morala da umre na najgori mogući način, samo zbog ljudskih gluposti. Glavna poruka romana je antiratna. Priča o Sadako je opomena i molba vlastima da čovekova dostignuća ne koriste za zlo nego samo za dobro.
Iako je roman namenjen mladima iz celoga sveta, on ima mnogo veće poslanje. Cilj mu je odgojiti mlade ljude da jednom kada oni budu vodili svet, imaju suosećanja prema drugima, jer svaki narod i svaka kultura među sobom ima one osetljive, koji ne mogu da se brane i koji nisu ništa skrivili, a opet pate od posledica sukoba. Sadako nas podseća da to moramo da sprečimo. Zato je u Japanu je priča o Sadako postala dio narodne kulture, pa se o njenoj sudbini govori na svakoj obljetnici stradanja Hirošime.
Elementi dela
Vrsta dela: dečiji roman
Vreme radnje: vremenski raspon od 10 godina između 1945. i 1955. godine
Mesto radnje: grad Hirošima
Tema: život devojčice Nagasaki i Šigea posle pre i posle bacanja atomske bombe na Hirošimu
Ideja: u ratovima najviše stradavaju nedužni i deca
Sadržaj prepričano
Godina 1945. u Japanu je bila teška jer su se na svakom koraku osećale posledice rata. To se najviše primetilo u Hirošimi, jednom od malobrojnih gradova koji nije bio tako često bombardovan kao ostali gradovi u Japanu. U Hirošimi kao i u ostalim gradovima sve je u znaku rata, hrane skoro da i nema, deca ne idu u školu, a svi sposobni muškarci su na ratištu.
Iako je velik broj Japanaca uveren u pobedu, tako ne misli zapovednik Glavnog štaba feldmaršal Hara koji prati stanje na skoro svakom frontu i upoznat je sa informacijom da se njihova vojska povlači.
Čitalac se na početku upoznaje sa četvoročlanom porodicom Sasako. Otac Sasaki je po zanimanju berber i trenutno je na ratištu, majka Jasuko Sasaki je radnica br. 389 koja radi u brodogradilištu Micubiši. Imaju dvoje dece, desetogodišnjeg Šigea koji ne ide u školu (što mu odgovara) i četverogodišnju Sadako koju čuva stariji brat dok majka radi u brodogradilištu.
Dok majka radi dvoje dece cele dane provode napolju u potrazi za hranom, a jednom su imali sreće kada se nad njima sažalila starija žena jer je videla Sadako da plače zbog toga što je gladna. Šigeo i Sadako šetajući sreću razne komšije, udovicu gđu Kumakihi uverenu da u vrtu ima negde zakopan lonac pirinča. U potrazi joj pomaže i mali Šigeo. Osim starije udovice sreću i izgladnelog starog graditelja čamaca Kendžija Nišioku.
U međuvremenu u bazi na Marijanskim ostrvima u Tihom okeanu američki vojnici se pripremaju za završni obračun sa Japancima. Dok obični vojnici provode vreme kartajući se i razgovarajući, u bazi se događa nešto ozbiljnije. Odjednom dolaze tajanstveni ljudi u civilu zbog projekta Menhetn, odnosno bombe koju je izradila grupa naučnika, dve godine od 1943. do 1945. Bio je to projekt koji je trebao da ubrza kraj rata.
Bomba je dovezena avionom u Tinian. Obični vojnici su primetili sanduk u kom se bomba nalazi, ali nisu znali o čemu se radi. Dan pre nego što je bomba dovežena, iznad Hirošime preleteo je bombarder B-29 kako bi snimio teren gde je trebala da bude bačena bomba. Avion se zvao Enola Grej prema majci zapovednika Tibeta. Avion je prema gradu poleteo 6. avgusta 1945. godine.
Jasuko Sasaki je zamolila Šigea da zajedno sa Sadako ode u red da čeka namirnice. Bilo je puno ljudi i svi su bili nervozni zbog nestašice hrane baš kao i Sadako. Skoro su je pregazili u gužvi koja je nastala da ju je Šigeo povukao i krenuo prema kući. Na putu prema kući zastali su pored jezera. Šigeo je ostavio Sadako na travi, a on je odlučio da se okupa. Kada je zaronio, zaslepela ga je jaka svetlost, nakon čega se čula tutnjava.
Usledeo je jak vetar koji ga je bacio na obalu. Pogledao je i prvo nije video Sadako jer nije bila tamo gde ju je ostavio, a potom je ugledao malo dalje pocepane haljine, izgrebanog tela i svu uplakanu. Njihova majka je isto pretrpjela šok, a iako je bila ranjena jedino je razmišljala o tome šta je sa njenom decom. Iako je bila okružena vikom ozleđenih radnica, izjurila je iz fabrike kako bi pronašla decu.
Bomba je eksplodirala u 8 i 15 minuta. U samo jednoj sekundi je izgorelo 86.000 ljudi, 72.000 je imalo teške povrede, a oko 6.820 kuća je pretvoreno u prah. Srušeno je oko 3.750 zgrada, a ceo grad je ispunjavao strašan požar ruševina koje su gorele. Zanimljivo je da ni oni koji su bacili bombu nisu znali o kakvoj se napravi radi, ali mogli su preneti izveštaj kako je učinak bio dobar nakon izvršenog zadatka. Bomba je na kraju ubrzala predaju japanske vojske, a prvi put u istoriji morali su da potpišu kapitulaciju što je bio šok za japanske vojnike, koji su sebe smatrali nepobedivima.
Prošlo je osam meseci kako je bačena bomba, a Šigei i Sadako nastavljaju da lutaju gradom baš kao pre strašne ekplozije. Kako je rat bio gotov vratio se i otac koji se bojao da mu je cela porodica poginula tokom bombardovanja. Imao je nameru da izvrši samoubistvo kada je na mestu kuće primetio samo zgarište, ali sve se promenilo kada je u plićaku reke primetio svoju decu i njihovu majku, iscrpljenu od gladi.
Deca zajedno sa ocem traže sve što bi moglo biti korisno kako bi ponovo izgradili kuću. Nastupili su još teži dani jer fabrike nisu radile, a rastao je broj bolesnih. Radnje nisu radile i hrane skoro uopšte nije bilo. Otac Sasaki je složio daščaru i sada mašta kako bi jednog dana mogao otvoriti berbernicu, ali za to su mu trebali novci. Kopajući po ruševinama Sadako je pronašla figuru zmaja kog su nazvali Čikamacu. Šigeo je znao plašiti zmajem dok je bila mlađa.
Otac je uzeo figuru kako bi je mogao prodati za pribor za njegovu berbernicu, ali nažalost zmaja su mu oteli čuvari zlog crnogberzanskog Ofuse. Kako je Sadako želela bronzanog zmaja, ali njenog su oteli, otac je želeo da joj donese papirnog zmaja. Tako se upoznao sa majstorom Šibutom koji je izrađivao papirne zmajeve i koji mu je na kraju pomogao da dođe do pribora za berbernicu i na kraju postao njegov pomoćnik. Situacija je polako počela da se normalizuje.
Dve godine nakon bombardovanja Sadako prizna Šigeu da je i nju „opržio grom“, što znači da je bila ozračena. Šigeo je odbio da joj veruje tvrdeći kako je ona to samo umislila. Prošlo je deset godina i Sasaki sada ima kuću i berbernicu sa pomoćnicima. Sadako je napunila četrnaest godina i ide u školu, a Šibuta opet izrađuje zmajeve. Sada ima već toliko narudžbina da ne zna da li će uspeti da završi na vreme kada treba izvršiti isporuku papirnih fenjera za Dan mira.
U znak sećanja održava se biciklistička trka od Tokija do Hirošime u kojoj učestvuju i Sadako kao članica ekipe iz svoje škole. Trku će voziti zadnjih deset kilometara. Sadako ne može dočekati da trka krene, ali se ne oseća dobro. Uspela je da odvozi trku i stigne kao devetnaesta. Nakon trke joj se pogoršava stanje i roditelji je vode u bolnicu. Leči je japanski doktor Hiroši Okeda i američki doktor Flojd Ovens, koji je osećao grižu savesti zbog onog što su Amerikanci učinili.
Roditelji posećuju Sadako svaki dan, a u bolnici je sa ozračenima i njen brat Šigeo koji je doneo zmaja Čikamacu kog je otkupio gospodin Šibuta. Sadako nije svesna koliko joj je stanje ozbiljno i uverena je da će se izlečiti.
Otac je savetuje da napravi od papira hiljadu ždralova, a ako uspe onda će sigurno ozdraviti jer bogovi neće zaboraviti na onoga ko je uputio preko hiljadu želja. Šigeo joj je doneo papir i ona je počela da pravi ždralove i da ih veša na traku iznad svog kreveta. Šigeo je došao do broja 405, ali onda više nije izdržao i umro je, a Sadako je došla do broja 989., dok je 900 izrezivala pod jakim bolovima. Umrla je ne došavši do broja 1.000.
U vrtu mira je postavljen spomenik atomske bombe i na vrhu bronzani lik devojčice Sadako koja stoji rukama izdignutih prema nebu i drži zlatnog ždrala. Spomenik je izgrađen zahvaljujući saradnji učenika iz cele zemlje.
Analiza likova
Likovi: Sadako Sasaki, Šigeo Sasaki, Jasuko Sasaki, otac Sasaki
Sadako – na početku dela ju upoznajemo kao malu devojčicu čije odrastanje pratimo prema tužnom kraju. Vesela devojčica koja je neprestano gladna, ali ne razume da u ratu nema hrane iako majka i brat otkidaju od svojih usta da bi dali njoj. Bucmasta i slatka voli da se igra i uživa u bezbrižnom detinjstvu. Posle pada atomske bombe ona ustraje pomoći majci i ocu u traženju vrednih stvari koje bi mogli prodati da bi otac otvorio brijačku radnju ili za hranu. Jako je vezana uz svog brata Šigea. Učestvuje u biciklističkoj utrci i na kraju umire od zračenja prouzrokava bombom. Do kraja je ustrajna i hrabra u svoj boli znajući da joj se približava smrt.
Šigeo – brat od Sadako koji se brinuo za nju dok je majka radila na brodogradilištu. Prosio je samo da bi joj uspeo dati nešto hrane. Iako ga je ponekad živcirala voleo ju je svim srcem i sve bi dao za nju. Odrasta uz nju i predstavlja očinsku figuru kad je otac bio u ratu.
Jasuko – majka od Sadako i Šigea. Vredna žena puna ljubavi koja je rađe išla na posao gladna odvajajući od svojih usta za svoju decu. Život joj je sveden na čisto preživljavanje, a na posao je u brodogradilište išla gladna. Iznemogla i slaba borila se za svoju decu do kraja.
Otac Sasaki – veran svojoj porodici, nije bio uz njih kad im je bilo teško jer se borio za domovinu, ali po padu atomske bombe on odmah krene kući da ih traži. Kad vidi srušenu kuću on u jednom momentu odustane i nestane mu nada da je njegova porodica živa. Srećom ih pronađe i bori se da otvori brijačku radnju kako bi im omogućio barem donekle nekakvo detinjstvo i odrastanje.
Biografija: Karl Brukner
Karl Brukner rođen je u Beču 1906. godine, a nakon što je završio školovanje bavio se mnogim poslovima. Proveo je dve godine u Južnoj Americi, a upoznao se sa grozotama Drugog svetskog rata u kom je učestvovao kao vojnik iz Nemačke.
Nakon nekoliko godina lutanja uspeo je da se dokaže kao pisac, a njegova dela za decu i mlade postala su poznata daleko van granica Nemačke i Austrije, prevedena na mnoge jezike.
Za romane je primio nekoliko nagrada, a bio je nominovan za Andersenovu nagradu, poznatiju kao najveće priznanje za dečiju književnost.
Nakon što je napunio četrdeset godina, počeo je da se posvećuje književnoj strani kada se dokazao kao pisac za decu i mlade. Počeo je sa crticama za novine, romanima za mlade i odrasle. Njegova su dela prevedena na više od 90 jezika.
Karl Brukner ostao je najpoznatiji po delu iz 1961. godine „Sadako hoće da živi“. Među najpoznatija dela spadaju „Bolest mladeži“, „Samo dva robota“ i „Sadako hoće da živi“.
Osvojio je Nagradu grada Beča za najbolji dečiji roman i Nagradu grada Beča za najbolji mladalački roman. Umro je 1958. godine u Beču.