Danilo Kiš autor je dela „Rani jadi“ koje žanrovski određujemo kao autobiografsku zbirku kratkih priča za decu i mlade. U delu mogu da se uoče sličnosti između radnje dela i piščeva života. Autor prepričavanju nije pristupio kronološki niti određenim linearnim sledom, nego je događaje opisivao onim redom kojim su mu dolazili u sećanje
Analiza
Andreas Sam glavni je lik i nositelj radnje. Ne znamo njegovu tačnu dob, ali je jasno da je još posve mlad. Radi se o hiperosećajnom, osetljivom detetu koje zamjećuje stvari koje drugi ne primećuju (poput pojava u prirodi koje su dio ljudske svakodnevice, a za Andreasa su veliki predmet iščuđavanja i divljenja).
Njegova je porodica siromašna, a njihova je neimaština dodatno pojačana ratnim stanjem u kojem su se zatekli. Porodica Sam je četveročlana, ali zastupljenost tih članova kao likova u delu je različita. Majka i sestra prisutne su u većini događaja koje Andreas prepričava, dok je očev lik pomalo u seni i čitaocu je nejasno što se s njime zapravo dogodilo. Pripovedač nam otkriva da je jednoga dana otac „otišao i da se ne vraća„, ali ne navodi tačno mesto njegova odlaska. Tek kad svrnemo pogled na biografiju ovoga pisca, naići ćemo na podatak o smrti njegova oca – tokom Drugog svetskog rata pogubljen je u Auschwitzu. Upravo zbog tog razloga pri tumačenju ovog dela bitno je poznavati i piščevu biografiju.
Pozicija pripovedača u nekoliko se navrata menja. Uglavnom se pripoveda u 1. licu, ali nekoliko priča odstupa od dominantnog načina pripovedanja. To su prolog „S jeseni, kada počnu vetrovi“, gde upoznajemo dečaka od strane sveznajućeg pripovedača (u 3. licu), ali i priča „Igra“ u kojoj je nejasno tko je zapravo pripovedač.
U priči „Dečak i pas“ pripoveda se iz vizure Andreasova psa Dinga, a u posljednjoj, naknadno dodanoj priči “Eolska harfa”, za koju je sam Kiš rekao da celoj ovoj zbirci služi kao neka vrsta lirskog epiloga, pripovedač je u 3. licu, ali je jasno da se radi o istoj osobi, dečaku Andreasu, koji je sada odrastao čovek i sa sećanjem gleda na sve što je proživio.
Iako kompozicijski pomalo zamršena, nakon čitanja zbirke obogaćeni smo poznavanjem još jedne sudbine. Kiš je izuzetno spretan pripovedač i svoga čitaoca bogati i emocionalno pa raspon njegovih osećaja tokom čitanja seže od tuge (npr. u slučaju Andreasova rastanka od Dinga) do iskrenog smeha (priče vezane uz Andreasovu detinju ljubav s Julijom). Kiš je uspio u svojoj nameri i naveo čitaoce da prošetaju svaki svojom „Ulicom divljih kestenova“, koja je u delu simbol uspomena i detinjstva. Ukoliko je čitalac i sam još uvek dete, ova će knjiga u svakom slučaju da ga potakne da kroz to najlepše i najvažnije razdoblje života, korača hrabrije, bez obzira na okolnosti.
Elementi dela
Književni rod: epika
Književna vrsta: zbirka pripovetki
Mesto radnje: Mađarska
Vreme radnje: Drugi svetski rat
Tema: detinjstvo Andreasa Sama, rana razmišljanja i problemi pisca, razotkrivanje uzroka njegova umetničkog sazrevanja
Ideja: svaki težak momenat u životu treba prihvatiti dostojanstveno i otmeno
Sadržaj prepričano, citati
S jeseni, kada počnu vetrovi
U početnoj priči zbirke upoznajemo dečaka koji kupi kestenove na travnjaku. Nema radnje, nema događaja – jednostavno se opisuje dete u igri.
U drugom delu ove priče govori se o mladoj devojci crvene kose, a kao najvažniji motiv nameće se njezin parfem – ona miriše na ljubičice. Iako je teško protumačiti zašto se taj motiv našao baš na ovome mestu, mogli bismo da zaključimo da se radi o nekoj vrsti uvertire u priče u kojima mirisi, ali i drugi oseti, igraju važnu ulogu.
Ulica divljih kestenova
U dijalogu s nepoznatom osobom, pripovedač pokušava da dozna gde je Ulica divljih kestenova u kojoj je nekad živeo sa svojom porodicom. Opisuje kako je ta ulica izgledala pre rata, navodi da se ona pre zvala Bemova ulica, ali čini se da odgovora nema – nitko se od sadašnjih stanovnika ne može da seti ničega o čemu on govori.
Na kraju odlazi do mesta na kojem se pre nalazila njegova kuća. Tamo sada stanuje profesor Smerdel u novoizgrađenoj trospratnici.
„Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene.“
Igra
U ovoj priči radi se o čoveku koji kroz ključanicu promatra nekoga tko, kako on kaže, nije Andreas, nego Maks Ahašveroš, trgovac guščjim perjem. Sa zluradim zadovoljstvom zove Mariju, kako bi joj pokazao da to nije njezin Plavi Dečko, nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg.
Možemo da zaključimo da je čovek koji promatra kroz ključanicu zapravo Andreasov otac, a dečak Andreas se u sobi igrao trgovine. Išao je od slike do slike i vodio razgovore s imaginarnim likovima, nagovarajući ih da kupe nešto od njega. Vidivši taj prizor, njegov je otac u liku svoga sina prepoznao svoga oca, trgovca. U ovoj se priči na neobičan način govori o podretlu (u ovom slučaju jevrejskom) i nemogućnosti bega od njega. To potvrđuje i priča o Ciganki koju dečaku pre spavanja priča majka.
Pogrom
Dečak govori o važnom događaju koji se odvijao u njegovoj ulici. Ne otkriva o čemu se tačno radi – kaže samo da su svi negde jurili i da im se on pridružio jer je, kako kaže, mislio da će tako da shvata sva zbivanja koja su ga tih dana potresala.
Opisujući tu gomilu ljudi koja se gurala, pripovedač nam dočarava atmosferu te zimske noći viđenu očima zbunjenog deteta. Ubrzo doznajemo da se radi o podeljenju hrane – ljudi su grabili brašno, šećer, šta je tko mogao. Dečak nije ugrabio ništa, ali mu se neka nepoznata žena smilovala i darovala mu konzervu špageta. Iz ove priče saznajemo da je vreme zbivanja radnje ratno.
Priča od koje se crveni
Dečak je sanjao kako priča sa svojim školskim prijateljem, Galom, te kako je tokom tog razgovora morao da mokri. Njegov prijatelj predložio je kako će da ga zakloni da ga ne bi videla neka devojčica. Međutim, već je bilo vreme za polazak na nastavu, a Andreas još nije prestajao da mokri. Zbog toga je rekao Galu da pođe, a da će on da dođe kasnije.
Odjednom je osvestio ono što se zapravo dogodilo – on je samo sanjao, ali čin mokrenja obavljen u snu, beše obavljen i na javi. Andreas se pomokrio u krevet. Budi mamu i govori joj što je učinio.
Istog tog dana sedi u školi ponosan jer je učiteljica Rigo pred čitavim razredom čitala njegov sastavak, opet najbolji od svih.
Serenada za Anu
Dečak je čuo buku pod prozorom i pomislio kako su došli ljudi da ubiju njegova oca. Iz te se rečenice dade iščitati retki primer straha koji je Andreas osećao. Međutim, ubrzo nakon toga, začuo je violinu i zaključio da to nisu krvnici, nego dečak zaljubljen u njegovu sestru Anu. Došao je da joj svira i peva pod prozor.
Majka je Ani rekla da je običaj da se tada upali žigica i stane uz prozor, što je Ana i učinila. Ujutro su u prozoru našli crvene ruže koje je zaljubljenik ostavio. Andreas je znao o kojem se dečaku radi – bio je to Fuks Mlađi.
Livada, u jesen
Dečak opisuje izgled livade nakon što je jesenski cirkus otišao s nje. Detaljno opisuje tlo na kojemu ostaju tragovi na mestima gde je stajao šator.
Nakon nekog vremena na tu praznu livadu dolazi njegov otac sa štapom te znalački promatra što je to jesen učinila nekad bujnom raslinju. U svemu tome pronalazi papir koji je ostao na tlu, a na njemu recept za umak od kiselice na nemačkom. Čitajući ga, prezirno je odmahivao glavom ne slažući se s onime što je na njemu pisalo. Zatim okreće drugu stranu i s osmehom primeti da se na papiru nalazio izmet. Nakon toga odlazi s livade, noseći pod rukom svoj herbarij s prešanim cvećem i uzorcima raznoraznog bilja.
Verovnici
Pripovedač ovu priču smešta u vreme kada je Andreas imao 8 godina. Onda još nije bio radio kod seljaka, između očeva dva pijanstva. dečak je sedio u kolima sena, a otac je pričao s nekim seljakom. Ne znajući da li ga je otac primetio, Andreas se skupio u senu i slušao razgovor o samome sebi.
Otac je seljaku rekao kako je Andreas postao pravi mangup i, naslućujući koju će priču otac da ispriča seljaku, odluči zbog srama da ne sluša daljnji razgovor. Radilo se o igri žmurke koju su Andreas i njegovi prijatelji igrali tako što se skrivali u parovima, pa se on sakrio s Julijom Sabo. Ležali su tako skriveni na slami i odlučili da se poljube. Zatekao ih je njihov prijatelj Farkaš i počeo da ih zadirkuje, zbog čega je Julija plakala, a Andreas udario
Farkaša koji se onda požalio Andreasovoj sestri Ani.
Andreas je zbog srama odlučio da se više nikada ne vrati kući, ali onda je na sestrine pozive ipak odlučio da se odazove. Nadao se da ona o tome nije nikome ništa rekla, ali sada je saznao da su sve o tome znali i njegov otac i majka.
Zamak osvetljen suncem
Andreas je čuvao kravu Naranču za gospodina Molnara. Međutim, krava se izgubila i više nije mogao da je nađe, a znao je da je Naranča bila najbolja krava gospodina Molnara i da mu on to nikad neće da oprosti. Odlučio je da je traži dokle god je ne nađe. Društvo mu je u potrazi radio njegov pas Dingo. Andreas je izgubio kravu iz vida jer je drugima prepričavao radnju „Kapetana srebrnog zvona“. Dečak razgovara s Dingom i smišlja moguće scenarije, ali na kraju susreće Viraga koji mu govori da su mu pronašli Naranču.
Livada
Andreas i njegova sestra Ana imali su šugu na rukama, zbog čega je Andreas morao poći lekaru po sumpor kako bi se izlečili. Međutim, nisu imali dovoljno novca i dečak je to znao pa se pripremao na neugodu koju će da oseća pred lekarom. Kad je došao lekaru, ovaj mu je dao sumpor iako je vidio da Andreas nema dovoljno novca da za njega plati.
Dok mu bištu kosu
Učiteljica Rigo rekla je Andreasu da ostane posle nastave, a on je znao i zašto – opet je trebao da joj očisti kokošinjac. Nije volio to da radi, ne samo zbog neugodnih mirisa, nego i zbog neugode koju je osećao kad bi ga učiteljica nakon toga pozvala na jelo. Tako je bilo i ovaj put.
Nakon što se Andreas oprao, zakucao je na vrata kuće učiteljice Rige koja mu je pripremila jelo. Međutim, Andreas nije mogao da jede jer su ga svi promatrali. Kasnije te večeri, mama i Ana čistile su Andreasovu glavu od vaši koje je pokupio radeći u kokošinjcu.
Priča o pečurkama
Andreas je s majkom i sestrom šetao šumom. Na jednom proplanku naišli su na mnoštvo pečurki i ugodni iznenađeni, počeli su da ih beru što brže kako ih netko ne bi vidio. Majka je bila sretna i planirala je da od njih napravi zalihu za zimu. Svi troje odlučili su da nikome neće da kažu za mesto na kojem su našli pečurke.
Međutim, na putu kući sreli su starog Horvata koji ih je upitao zašto nose te otrovne gljive. Savetovao im je da ih bace što je porodica Sam i učinila.
Mačke
Andreas je našao četiri napuštena mačića iza kuće, dok je krao ribizle. Donio im je kruha i mleka nadajući se da će jesti, ali mačići su bili premali za takav način hranjenja.
Kad se probudio, Andreas je otišao da proveri kako su mačići. Vidio je da hranu nisu ni taknuli i da drhte. Zaključio je da nema pravde na ovome svetu i kako bi im olakšao muke, jednog po jednog ubio je kamenom.
Kruške
Andreas je jeo kruške koje je neki seljak otresao s drveta. Dok su seljanke birale sočne, zrele kruške, Andreas ih je birao tako što ih je prvo pomirisao. To je videla gosopođa Molnar koja je zaključila da se mali Sam ponaša poput psa.
Konji
Dečak je ležao u prostoriji u kojoj su nekada boravili konji, kad je u nju ušao vojnik. Kratko su razgovarali, a onda je došao i drugi vojnik i obavestio ih da konj Sultan umire. Izašli su napolje i videli konja na izmaku snaga.
Vojnici su bili ljuti na majora kojemu nikako nisu mogli da dokažu da nema sena i da će svi konji od gladi da pocrkaju (Sultanovu sudbinu delila je i kobila Bula). Odlučili su da podupru konje tako što su ih konopcima obesili o grede. Kad je to vidio major, bio je besan. Konje su nakon toga pokopali na konjskom groblju.
Čovjek koji je dolazio izdaleka
Vojska je prolazila tri dana i tri noći ispred dečakove kuće. Več navikao na buku, bilo mu je čudno kad je odjednom sve utihnulo. Tada je na cesti ugledao kola koja su dolazila izdaleka. Bili su to neki čovek i žena koji su upitali dečaka zna li gde mogu da napoje svoje mazge. Dečak je, kako otkiva, raspolagao svojim dvorištem jer se rođaci još nisu vratili iz logora pa je čoveku rekao da može da ih napoji ondje. Usput je toga čoveka ispitivao da li je negde na putu sreo njegova oca kojeg su odveli pre dve godine. Nažalost, od njega nije saznao ništa o svom ocu.
Iz baršunastog albuma
Andreas je s majkom i sestrom išao rođacima. Mislio je kako je njegova majka očekivala da će u toj kući zateći njihova oca, ali ondje su zatekli samo strinu Rebeku koja je u rukama držala sedmokraki svećnjak. Dečaku se nije svidio način na koji je strina Rebeka otpisala njihova oca.
Dečakova je majka odlučila da konstruiše mašinu za pletenje. Uskoro je počela plesti za druge žene i njen je rad u selu postao poznat. Tajna je bila u tome što se njen rad nikad nije ponavljao – sve što je napravila, bilo je originalno. Međutim, druge su žene ubrzo počele da je imitiraju. Jedno vreme majka se odupirala tome i pokušavala i dalje da bude ustrajna u svome poslu, ali ubrzo je morala da odustane jer više nije primala narudžbe.
Andreas je u skromni kofer svoje porodice prokrijumčario dokumente kao što su krsni list, razni dokumenti i liječnički nalazi. Razlog zbog kojega je to učinio opisuje ovako: „Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik oca bi se izbridao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.“
Dečak i pas
U ovoj priči pripoveda Andreasov pas Dingo. Dingo govori o teškoj prošlosti svoje porodice, o tome kako ga je uzeo gospodin Berki pa sve do časa kad se sprijateljio s Andreasom. U ovoj je priči umetnuto Andreasovo pismo gospodinu Berkiju u kojemu ga moli da nahrani Dinga i da se postara o njemu jer su se rastali na poprilično ružan način – dečak nije mogao da objasni psu da ga zauvek napušta pa je zamolio Martina, koji je vozio kola, da ga bičem potjera.
Sledi odgovor gospodina Berkija u kojemu dečaku piše kako je Dingo, nedugo nakon dečakova odlaska, uginuo što od tuge, što od bolova.
Eolska harfa
U završnoj priči zbirke govori već odrasli Andreas. Priča o tome kako je, kad je imao 9 godina, posedovao harfu. Ne, doduše, harfu u pravom smislu te reči, nego harfu koja se sastojala od dve električne bandere i žica među njima. Harfa mu je, kako kaže, rekla sledeće: da će da prestane da radi za gospodina Molnara, da više nikada neće da vidi svoga oca, da će da se preseli s majkom i sestrom dedi u Crnu Goru, da će imati nove knjige i kako će da napiše priču o eolskoj harfi i banderama.
Analiza likova
Likovi: Andreas Sam, Ana Sam, Marija Sam, Eduard Sam, Fani Rigo, Dingo, Rebeka, gospodin Berki, Julija Sabo, Farkaš
Andreas Sam jedini je lik kojega detaljno upoznajemo upravo preko njegovih priča. Radi se o siromašnom dečaku od 8-9 godina koji proživljava sve što proživljavaju i njegovi vršnjaci, iako je njegovo detinjstvo zasenio rat, siromaštvo i odsustvo ekscentričnog oca.
Zaljubljen je u Juliju Sabo, druži se sa svojim vršnjacima, a posebno je talentovan za književnost i upravo je to ono po čemu se Andreas razlikuje od svojih prijatelja.
Ima psa Dinga uz kojeg je posebno vezan i koji s njime proživljava razne pustolovine. Ono što ga dodatno razlikuje od vršnjaka je i izrazita osetljivost. Andreas snažno oseća sve promene u prirodi i brzo se veže za životinje (konje, pse, mačke…).
Biografija: Danilo Kiš
Danilo Kiš rođen je 1935. godine u Subotici, a umro je 1989. godine u Parizu. Bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika.
Detinjstvo je proveo u Mađarskoj, gde je pohađao osnovnu školu. Otac mu je pogubljen u Auschwitzu 1944. godine, nakon čega mladi Danilo s majkom i sestrom odlazi u Crnu Goru, gde završava gimnaziju.
Studirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a nakon toga deluje kao slobodni književnik i prevodioc.
Neka od njegovih najznačajnijih dela su romani „Mansarda“, „Psalam 44“, „Bašta, pepeo“, „Peščenik“, „Noć i magla“, „Čas anatomije“, „Homo peoticus“ i „Enciklopedija mrtvih“.
Većinu života Kiš je proveo radeći kao profesionalni književnik u Parizu i Beogradu.