Pesmu je napisao Sergej Aleksandrovič Jesenjin, jedan od najpoznatijih ruskih pesnika 20. veka. „Pismo majci“ pripada lirskim refleksivno-ljubavnim pesmama koja izražava iskrena osećanja sina prema majci.
Analiza pesme
Sergej Aleksandrovič Jesenjin rođen 1895. godine, jedan je od najpoznatijih ruskih pesnika 20. veka. Živeo je burnim životom, ženio se četiri puta, opijao se i pokazivao bunt. Njegov stil života postao je veoma uticajan i popularan među mladim ruskim piscima, zbog čega je pojam „jesenjština“ – vezan uz ovog pisca – označavao je boemski i dekadentan odnos prema svetu i društvu. Njegova poezija najpre je odraz sledbeništva ruskih simbolista, pa on tako piše pesme posvećene selu i prirodi, koje sadrže brojne metafore i melodičnost. Prva psnička zbirka „Radunica“ objavljena mu je 1916. godine u Petrogradu, iako je poeziju počeo pisati već u devetoj godini života.
Često se naziva i „poslednjim pesnikom ruskog sela“. Posvećenost temama zavičaja, detinjstva, sela i prirode karakteristične su za prvu Jesenjinovu fazu. Kasnije pesničke faze odražavaju razočaranost životom, pesimizam i urušavanje njegovih ideala, koji se suprotstavljaju tradicionalnom i patrijarhalnom društvu. Godine 1919. u Moskvi osniva pesničku skupinu „imažinisti“, koji se zauzimaju za jezičku ekonomičnost, konkretizaciju pesničkih slika i okretanje čulnim utiscima stvarnosti.
Jesenjin je život završio samoubojstvom u hotelskoj sobi u Petrogradu. Iza sebe je ostavio krvlju ispisanu pesmu „Do viđenja, dragi, do viđenja!“.
Nakon njegove smrti „jesenjština“ se proširila među sovjetskom mladeži, zbog čega je Jesenjinova uloga ogromna i u književnosti, ali i u uspostavljanju vrednosti i ideala jednog društva.
Pesma „Pismo majci“ nastala je 1924. godine, pred kraj pesnikovog života. Pesma je refleksivno-ljubavna, ipak ne govori o zaljubljenosti muškarca u ženu, nego o osećanjima sina prema majci. Taj odnos sugeriše i biblijski motiv odnosa Device Marije i Isusa, ali i motiv razmetnog sina. Pesnik je duševno umrli sin na krilu majke koja oplakuje njegov odlazak. Epistolarni oblik pesme pridonosi ispovednom i intimnom doživljaju.
Pesma je raspoređena u devet katrena koji imaju nepravilnu rimu, ali ritmičnosti doprinosi zapovedni način i odabir glagola, koji pesmu čine nizom obraćanja zabrinutoj i uplakanoj majci.
Elementi dela
Vrsta pesme: refeksivno-ljubavna pesma
Mesto radnje: neodređeno, ali pojavljuju se motivi sela i grada
Vreme radnje: neodređeno
Tema: lirski subjekat piše pismo majci posle dugo vremena
Ideja: trebamo da budemo svesni da naš stil života može da naškodi onima koji nas vole
Citati
U prvom stihu pesnik se obraća majci s umilnim rečima „staričice moja“. Takva apostrofa odražava osećaj pripadnosti majci, ali i njene pripadnosti sinu.
„Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.“
Brine o majci koja živi sama i siromašna u kolibi na selu. Nizom slika Jesenjin kontrastira odnos sela i grada. Selo je, uprkos nemaštini, ono što u pesniku izaziva mir i sreću: „nad kolibom sja ona čudna svetlost, a vrt je pun cveća“. Grad, koji je suprotnost ruralnom, mesto je zla, u kojem sin pije i tuče se po krčmama. Grad predstavlja njegovu sadašnjost, a selo je njegova prošlost koje se sa setom i ljubavlju priseća.
Vraćanjem prošlosti, pesnik traži utehu. Iako je njegov način života nešto što zabrinjava njega samog, ne želi s tim da opterećuje majku, pa joj se direktno obraća: „ne strahuj“, „vratću se“. Ali on je osoba koja je odustala od snova i izmučen je životom: „odveć rano zamoren životom, samo čemer osećam u sebi“. To je odraz „jesenjštine“ u njemu i odlika „izgubljene generacije“ – one koja se oseća izgubljeno i oseća da se ne može vratiti na staro.
Nizom imperativa Jesenjin majci zapoveda da ne misli o crnilu i o tome da ga neće više nikada videti, a zapravo je kontradiktoran. Laže majku da bi je umirio, a sam je na rubu s kojeg nema povratka na staro.
„Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.
I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.“
Iako je prošlost lepo sećanje na detinjstvo, kojeg ocrtava u nizu vizuelnih pesničkih slika, budućnost mu nije svetla. Stoga u posljednjoj strofi majci daje savet da ne ide „svaki čas na cestu u svom trošnom starinskom kaputu“. Poručuje joj da se zapravo neće vratiti i da ga ne mora iščekivati, pa pesma predstavlja i rastanak s majkom.
„Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.“
Razmetni sin kakav je postao odlaskom u grad i odvajanjem od majke, proživljava katarzu, svestan je svojih ponašanja i stila života, ali se miri sa smrću, pa pesma kao da nagoveštava njegov skori samoubilački čin.
Biografija: Sergej Aleksandrovič Jesenjin
Sergej Aleksandrovič Jesenjin bio je jedan od najpoznatijih i najuticajnijih ruskih pesnika. Rodio se 1895. godine u Konstantinovu, gdje je završio četvorogodišnju osnovnu školu, a onda u selu Spas Klepki crkveno- učiteljsku školu. U Moskvi je upisao pučko sveučilište, ali nije završio studije.
Od malih nogu pisao je poeziju, već sa devet godina, ali se s njome počeo ozbiljnije baviti 1915. godine, kada je u Petrogradu ušao u književne krugove, koji su u njemu probudili strast za poezijom kojom obiluju seoski motivi.
Jesenjin je bio poznat po svom boemskom, gotovo raskalašnom životu. Za života je imao četiri braka, među kojima je najpoznatiji onaj sa slavnom američkom balerinom Isadorom Dankan, s kojom se u godinu dana oženio, proputovao Europu, preselio se u Ameriku, razveo i opet vratio u Rusiju. Četvrti brak bio mu je s unukom Lava Tolstoja, Sofijom Andrejevnom Tolstoj. Nakon Jesenjinove smrti, ona je preuzela prava nad njegovim delima i pobrinula se da snažno odjeknu u svetu.
Jesenjinov način života, ispunjen burnom boemštinom, porocima, ljubavnim avanturama, ali i melanholijom, propitivanjem smisla života i na kraju osećajem nesreće, postao je sinonim za pokret nazvan „jesenjština“, kojim se povodila mladež, često umetnička, nakon Jesenjinove smrti.
Za vreme imažinizma, pokreta koji je Jesenjin i započeo, objavio je zbirke pesama „Trerjadnica“, „Ispovest mangupa“, poemu „Pugačov“ i druge. Njegove najpoznatije pesme su „Pesma o keruši“, „Ispovest mangupa“, „Molitva za umrle“, „Pismo majci“, „Kavana Moskva“ i njegova poslednja pesma „Doviđenja, dragi, doviđenja“, koju je napisao svome prijatelju Viktoru Erlihu i to krvlju iz svojih vena. Čak mu je lično uručio tu pesmu, pravdajući se da je napisana krvlju jer u sobi nije imao mastila. To veče Jesenjin je u svojoj hotelskoj sobi počinio trostruko samoubojstvo – prerezao je žile, obesio se i izgoreo od pare iz cevi parnog grejanja. Bilo je to 28. decembra 1925. Godine.
70-ih i 80-ih godina prošlog veka Jesenjinovo samoubistvo dovedeno je u pitanje i sumnjalo se da je ono bilo prikriveno ubistvo od strane Staljinove vlade. 2009. godine kriminalistički eksperimenti pokazali su da je samoubistvo ovog važnog pesnika zapravo bilo namešteno.
Autor: V.B.