Mali vodenjak je zanimljiva i fantastična pripovetka u kojoj su opisani stanovnici jednog ribnjaka. U knjizi čitalac može steći uvid u odrastanje malog vodenjaka tokom prve godine života. Život cele porodice vodenjaka podseća na život ljudi jer oni poput ljudi žive u kućama, odgajaju svoju decu i odlaze u posete.
Analiza
Kuća u kojoj su vodenjaci živeli nije bila obložena malter nego je bila napravljena od blata. Podovi u kući su bili čisti i na njima se nalazio beli pesak, a na prozorima su visele zelene zavese sašivene od puzavca i algi. Kuća je imala dnevni boravak, spavaću sobu, trpezarija i hodnik. Sve su sobe bile pune vode jer se kuća nalazila pored vodenice na dnu ribnjaka.
Mali vodenjak je sastavljen od 21 poglavlja koja se vremenski nadovezuju jedno na drugo. U svakom poglavlju nalazi se opisan doživljaj malog vodenjaka, a pripovetka obuhvata period od proleća pa sve do zime. U završnom poglavlju govori se o dolasku zime, hladnog godišnjeg doba u kojem vodenjaci poput medveda spavaju zimski san i raduju se dolasku proleća.
Pripovetka koja je prvobitno namenjena deci mogla bi i roditeljima pružiti korisne informacije o tome kako biti dobar roditelj, koji dete ne ograničava na život pod staklenim zvonom i koji ima snage da dopusti detetu da se nauči na vlastitim greškama i raduje uspesima svog deteta i svo vreme ga podstiče na znatiželju ukazujući na sve sitnice koje život mogu učiniti lepim.
Glavna karakteristika knjige je maštovitost u kojoj dolazi do mešanja stvarnosti i mašte. Otfrid Projsler stavlja nestvarne likove u okruženje koje postoji u pravom životu. Čitalac u delu može očima glavnog lika vodenjaka posmatrati svet ljudi odozdo kako plivaju na površini. Ono što je vodenjacima normalno kod ljudi je čudno. Tako će mama vodenjaka ukoriti ako u kuću uđe suvih nogu, dok će ljudska mama ukoriti dete ako joj u kuću uđe mokrih nogu.
Odrastanje vodenjaka ide brže nego kod ljudi, a svako ko pročita pripovetku, neće moći a da ne primeti sličnost sa svojim životom i odrastanjem. Mali Vodenjak ima sve osobine kao i ljudsko dete. Ono je znatiželjno, nestrpljivo, veselo i razigrano biće.
Elementi dela
Vrsta dela: fantastična pripovetka
Vreme radnje: od proleća do zime
Mesto radnje: jezerce pored mlina
Tema: odrastanje malog vodenjaka tokom prve godine života
Ideja: znatiželjom možemo puno toga da otkrijemo, ali trebamo da budemo i oprezni, veseli se svakom danu sa znatiželjom i optimizmom
Sadržaj prepričano
Lepog prolećnog dana raspoloženje u porodici vodenjaka bilo je na vrhuncu. Mama i tata su dobili sina, a kada je mama obavestila tatu da je mali vodenjak došao na svet, otac nije mogao da bude srećniji zbog tog lepog trenutka. Priznao je kako je uvek hteo sina sa zelenom kosom.
U čast rođenja malog vodenjaka roditelji su odlučili da prirede proslavu, pa su pozvali preko dvadeset rođaka. Okupilo se njih dvadeset i sedam koje je mama počastila poslasticama. Nakon jela svi su imali priliku da vide najmlađeg člana porodice. Rođaci su jedan za drugim zavirivali u korpu, a nisu mogli da veruju kada je vodenjak ustao iz svoje korpice i zaplivao. Začudili su se kako tako maleno biće već može da pliva.
Dane koji su usledili vodenjak je iskoristio kako bi istražio kuću u kojoj je rođen. Ubrzo mu je dosadio boravak u kući i hteo je da izađe napolje. Mama je bila protiv toga, ali zato je otac bio na strani sina pa je uspeo da nagovori mamu da ga pusti kako bi ga izveo na prvo plivanje van kuće. Pre toga je dobio potrebnu odeću.
Otac je sinu dao nekoliko saveta, pa ga je tako upozorio da dobro otvori oči i pokuša da zapamti sve što ugleda. Nije bilo potrebno da mu ponavlja jer je dečak bio znatiželjan. Jedva je dočekao trenutak da može da pliva oko kuće. Koristio je svaku priliku da dozove majku i mahne joj.
Plivajući ribnjakom tata vodenjak i sin sretali su ostale stanovnike koji su tamo živeli, a čija je imena dete pokušalo da zapamti. Približili su se morskoj travi i tada je sin dobio prvo upozorenje od oca, a uprkos tome mali vodenjak se zapleo u trave i otac je morao priskočiti da mu pomogne. To je dete toliko umorilo da više nije imao snage da pliva, ali srećom u blizini trave je prolazio šaran Ciprijan, koji se odmah ponudio da malog vodenjaka odnese na svojim leđima do kuće. Maleni je toliko bio oduševljen tom vožnjom, da mu je šaran morao da obeća da će to još jednom ponoviti.
Dečak je poput ostale dece bio znatiželjan, pa je tako voleo zaviriti na sva mesta u ribnjaku. Svakog dana je otkrivao nove stvari, pa je jednom u tamnoj pećini naleteo na životinju sa mnogo očiju. Toliko se prestrašio da je iduće noći imao ružne snove i zbog toga je spavao sa tatom u krevetu.
Kako se bližilo leto tako su dani bili sve duži i topliji. Tata vodenjak je iskoristio lepo vreme i poveo je sina prema obali. Bio je to prvi put da se nalazio iznad površine vode. Tata je morao svo vreme objašnjavati kako izvan vode vretenca lete, a ne plivaju. Istog dana je mali vodenjak prvi put video ljude. Bio je začuđen kako mogu da plivaju bez kože za plivanje. Otac ga je upozorio da se mora čuvati ljudi.
Od tog je dana dečak sam odlazio do obale i posmatrao sve što se događa. Voleo je da se ljulja na grani vrbe. Jednom se više zadržao jer je upravo svedočio dolasku zelenih kuća na točkovima. Bio je toliko oduševljen ciganskim čergama da je zaboravio na vreme i nije čuo tatu kako ga zove. Kada se napokon vratio mama je bila ljuta i zabrinuta jer se vratio suvih nogu. Za vodenjaka to može biti opasno jer se može razboleti. Bio je kažnjem zabranom izlaska iz kuće na nekoliko dana.
Tata se opet založio za sina pa je uspeo da nagovori mamu da pusti njega i sina da izađu napolje na kišu. Mali vodenjak je tada prvi put osetio kišu, a bio je uveren kako se radi o živom biću. Uživao je u vlažnom vazduhu. Budući da su dani bili sve topliji, sve je više ljudi dolazilo na kupanje što nije odgovaralo Ciprijanu jer ih on nije voleo. Za razliku od njega vodenjak je uživao posmatrajući ljude dok plivaju jer su mu bili smešni.
Nakon što je izronio na površinu primetio je mali čamac u kom su se vozili ljudi. I vodenjak je poželeo da proba vožnju, pa je čekao priliku da čamac bude prazan da iskuša to neobično iskustvo. Nije znao da vesla, ali mu je zato pomogao lagani povetarac. U tom trenutku se pojavio mlinar koji je tražio da vrati čamac. Dečak se uplašio i skočio u vodu, a mlinar je bio sav u šoku jer je mislio da se dečak utopio. Malom vodenjaku je bilo drago što se mlinar zabrinuo jer ipak mu nije dao da se vozi u tom čudnom drvenom sanduku.
Sa druge strane ribnjaka nalazila se brana i vodenica. Otac je sinu objasnio kako je brana važna za sve stanovnike ribnjaka jer pomaže da spreči njegovo presušivanje. Ciprijan se najviše bojao brane jer je verovao da bi mu se moglo dogoditi nešto strašno kada bi ga voda povukla. Zbog toga je bio sav u šoku kada je dečak predložio novu igru.
Mali vodenjak je hteo da se našali sa šaranom, ali je zbog jurenja niz žleb uspeo da promaši vrata i završi na točku mlina. Točak ga je povukao i ponovo bacio u vodu, a nakon proživljenog prvog šoka dečak je shvatio da mu se ova igra zapravo sviđa. Nakon što je prošlo nekoliko dana, vodenjak je zaključio kako je prava šteta što mlinar do pola ostavlja vrata i kada bi vrata bila širom otvorena, mlaz bi bio jači i on bi mogao brže da juri.
Iskoristio je priliku dok mlinara i njegove porodice nije bilo kod kuće pa je otvorio vrata i počeo da se igra. Voda je počela oticati iz ribnjaka, ali veselje nije dugo trajalo jer se pred dečakom stvorio tata koji je bio ljut. Izvukao ga je iz vode, zatvorio vrata i detetu izbrojao dvadeset pet udaraca po turu. Otac je bio ljut jer je ribnjak mogao presušiti i šta bi onda bilo sa svim njegovim stanovnicima.
Iako je bio kažnjen dečaku nije bilo dosadno jer je skupljao stvari koje su ljudi bacali u ribnjak. Uz sebe je imao zbirku neobičnih stvari poput probušene cipele, pivske boce i drugih dragocenosti. Želeo je zadiviti svog prijatelja šarana. Ali Ciprijanu se zbirka nije svidela jer nije mogao da shvati čemu bi sve te stvari mogle poslužiti. Tako je mali vodenjak dobio priliku da svom prijatelju pokaže kako može biti koristi od onog što je sakupio.
Jednog dana se Ciprijan namrštio jer se na obali nalazio ribar. Dečak je odlučio da se našali sa čovekom, pa mu je počeo na udicu stavljati svoje stvari. Ribar je bio ljut jer je ostao bez dobrih crva, a umesto da iz vode izvuče ribu on je dobijao samo smeće. Na kraju je vodenjak za udicu zakačio lonac, ali je pre toga seo unutra. Nakon što je ribar ugledao čudno stvorenje sa crvenom kapicom kako divlje udara, uplašio se. Ciprijan se dobro nasmejao i priznao je vodenjaku kako njegove stvari ipak nisu bezvredne.
Nakon što je ribar pobegao dečak je iskoristio priliku da slomi štap za pecanje, a kišne crve koji su ostali poklonio je Ciprijanu da se osladi. Sve što se dogodilo šaran je ispričao tati vodenjaku, koji je bio ponosan na svog sina i odlučio da ga nagradi. Poveo ga je da ga prati tokom noćnog izlaska na obalu. Tata je uzeo i harfu. Seli su na obalu ispod vrbe i tata je zasvirao. U tom trenutku su sa livade počele da se dižu vile maglenice. Pojavio se i mesec koji je dečak video po prvi put. A kada je video mesec u ribnjaku skočio je za njim da ga ulovi. Otac ga je pustio da sam shvati kako je to odraz i ništa drugo.
Polako se bližila jesen i mali vodenjak je tada prvi put ugledao čoveka sa naočarama. Osmelio se i približio čoveku da ga pita šta mu se to nalazi na nosu. Čovek ga nije lepo dočekao jer je mislio da mu se ruga i odvratio mu kako vodenjaci uopšte ne postoje. Čovek je potrčao za njim, ali je dečak uspeo da ga nekoliko puta potopi, pa je čovek pobegao. Beg je bio propraćen smehom svih stanovnika ribnjaka koji su se u to vreme našli u blizini.
Sve je više bilo žutih listova, a dok je pokušavao da ih izbroji dečaku je pažnju odvukla grupa dečaka koji su na obali pekli kamenje. Prišao im je i pitao ih je kakvo je to kamenje, a dečaci su mu tada objasnili da se radi o krompirima. Ponudili su da proba i nakon toga je sklopljeno prijateljstvo. Ljudenjaci (kako ih je dečak zvao) donosili su svaki dan nešto novo da proba, a malenom je baš sve bilo ukusno.
Kako bi im se odužio počeo je da donosi poslastice iz majčine kuhinje, ali im one nisu odgovarale. Zbog toga im je doneo puževe kućice i školjke. Jednog dana je sakupio dovoljno suvih grana da dečaci mogu zapaliti vatru. Pitao ih je imaju li uz sebe munje iz kutije. Mislio je na šibice. Kada su ljudenjaci shvatili da mu se sviđaju šibice, poklonili su mu kutiju, a on je odmah požurio da šaranu pokaže zanimljivu čaroliju.
Ciprijan je u poslednje vreme bio loše raspoložen jer mu nije odgovaralo što se mali vodenjak druži sa ljudenjacima. Šaran nije verovao ljudima. Čarolija na kraju nije uspela jer su se šibice pokvasile, a šaran je pokušao da ga uveri da su ga dečaci prevarili. Maleni je odbio da veruje u to i krenuo je na obalu. Ljudenjaci su mu objasnili zašto nije uspeo da zapali šibice, a da dokažu šaranu da nisu loši, napunili su kutiju crvima i dali vodenjaku da ih odnese šaranu.
Jesen je sve više odmicala i približavala se zima. Mali vodenjak je krenuo prema površini, ali je odjednom udario u nešto čvrsto. Bio je to led i tata mu je rekao da je došlo vreme za zimski san. Cela porodica se pre spavanja pozdravila i rekla da se vide do idućeg proleća. Prošla godina je za malog vodenjaka bila toliko zanimljiva da će celu zimu imati o čemu da sanja.
Analiza likova
Likovi: mali vodenjak, tata vodenjak, mama vodenjak, šaran Ciprijan
Mali vodenjak – glavni lik neobične pripovetke, a koji je oduvek bio znatiželjno dete baš kao i ljudsko dete, samo što je živeo u drugačijem okruženju. Veseli se svakom danu koji dočekuje sa znatiželjom i optimizmom.
Mama vodenjak – večno zabavljena kućnim poslovima, ali uprkos tome uvek ima dovoljno vremena da prema svom detetu pokaže dovoljno ljubavi i brige. Kod mame je prisutan strah da bi se malom vodenjaku moglo dogoditi nešto loše.
Tata vodenjak – otac kog bi svako dete poželelo da ima. Osim što je dobar prijatelj malom vodenjaku, on je ujedno autoritet koji treba slušati. Svoje dete mudrim savetima uvodi oprezno u život.
Šaran Ciprijan – dobar prijatelj cele porodice vodenjaka. To je stariji gospodin koji je uvek za vreme plivanja voleo da grgoće. Uprkos tome što je bio stariji od malog vodenjaka, to ga nije spečavalo da puno vremena provodi sa najmlađim članom porodice. Prijateljstvo između Ciprijana i vodenjaka pokazuje koliko iskreno može biti prijateljstvo između različitih generacija.
Biografija: Otfrid Projsler
Otfrid Projsler je priznati nemački autor brojnih knjiga za decu, od čega je 50 miliona primeraka prodato širom sveta i prevedeno na 55 jezika. Otfrid je rođen 21. oktobra 1923. godine u malom gradu Rajhenbergu.
Poreklom je iz porodice koja se par vekova bavila poslom obrade stakla. Ubrzo nakon što je maturirao pozvan je u nemačku vojsku da bi pred kraj Drugog svetskog rata 1944. godine bio zarobljen od strane Rusa.
Nakon što je Otfrid zajedno sa porodicom proveo pet godina u zarobljeništvu, na kraju su kao izbeglice došli u Bavarsku gde su živeli do kraja njegovog života. Kada je završio studije počeo je da radi kao učitelj, a neko vreme je obavljao dužnost direktora osnovne škole.
Budući da je dugo vremena proveo u radu sa decom, nije čudno što je ubrzo dobio želju da piše o temama vezanim za decu. Književni rad je započeo sa radio igrama nakon kojih su usledili romani za decu i mlade.
Projsler je jedan deo života proveo dopisujući se s decom iz celog sveta. Autor je 25 knjiga koje su prevedene na preko četrdeset jezika. Napisao je: Mali vodenjak, Mala veštica, Mali duh. Umro je 18. februara 2013. godine.