Bajka Srećni princ govori o prelepom i ukrašenom kipu princa i njegovom prijatelju lastaviću. Njih dvoje su dali svoje živote kako bi pomogli nesrećnim i siromašnim ljudima.
Analiza
Srećni princ, bajka koja se ponekad prevodi i kao Srećni kraljević, jedna je od najpopularnijih priča koje je napisao Oskar Vajld. Ova emotivna priča ističe sebičnost i surovost društva koji vidi samo spoljašnju lepotu. Dirljiva dečja priča opisuje statuu srećnog princa koji, sad kad više nije živ, nije srećan jer vidi svu tugu svog grada.
Žalostan je što on sam ne može da pomogne siromašnima u gradu, pa je jednu malu lastavicu nazvao svojim pomoćnikom. Odrekao se sve svoje lepote da bi spaseo druge ljude od neimaštine, i tako je dao svoj rubin, dva safira i svaki komad zlata od koga je načinjen.
Čim je izgubio svoju lepotu i postao mračan i svi, odlučili su da ga rastope, ali anđeo je prepoznao njegovu lepotu i dušu. Ova jednostavna, ali moćna i topla bajka govori o drugarstvu i ljubavi, a ukazuje na dublje značenje sreće, koje se ne krije u čistoj zadovoljštini, već u dobrim delima koja pojedinca čine jačim.
Pre smrti, princ je imao život u kome je bio skriven od svakog zla; sve u njegovoj bašti bilo je bajkovito, ali pravu sliku grada shvatio je tek kad su ga ovekovečili u zlatu i postavili ga na visoki stub iznad grada.
Elementi dela
Vrsta dela: bajka
Mesto radnje: trg i ulica
Vreme radnje: prelaz iz jeseni u zimu
Tema: dobrota kipada se odrekne svog bogatstva i lepote u korist siromašnih
Ideja: čovek je istinski srećan samo onda kad pomaže drugima
Sadržaj prepričano
Radnja počinje opisom kipa srećnog princa koji se nalazio na visokom stepeniku u gradu. Bio je zaista prekrasan, a to dokazuju dva sjajna safira koja su bila njegove oči i telo pokriveno malim listovima od suvog zlata. U ruci je držao mač, a na dršci se nalazio crveni rubin.
Bilo je teško proći pored ovog kipa, a da se svaka osoba koja je prošla ne zadrži barem nakratko. Kod svakog je kip izazvao divljenje jer je uvek izgledao srećno, a ne treba zaboraviti na njegovu lepotu. Jednostavno se činio kao ispunjena želja i ostvarenja težnja.
U međuvremenu su lastavice počele svoju seobu, a lastavić je pritom zaostao za svojim jatom na putu prema jugu i zaljubio se u trsku. Bila je to prava ljubav koja je počela u proleće i trajala celo leto. Iako su ga druge lastavice upozoravale da je trska siromašna i da se ne isplati truditi se, lastavić joj je ponudio da krene sa njim, ali ona je to odbila.
Kada je napokon primetio da trska nije kao on i da bi trebala da voli putovanja baš kao i on, odluči da krene dalje i odleti prema veličanstvenim piramidama. Nakon celodnevnog leta kada se spustio mrak lastavić je usporio kako bi pronašao mesto za odmor i gde bi prespavao. Tada je ugledao kip srećnog princa i nije trebalo dugo da se odluči da se odmori upravo ispod kipa prekrasnog dečaka i tako se smesti između njegovih nogu.
Ali upravo u tom trenutku na njega padne kap vode. Ne bi bilo ništa čudno da je nebo bilo oblačno i da se nije pretilo kapima kiše, ali nebo je bilo vedro i zato lastaviću nije bilo jasno odakle voda. Kada je shvatio kako kip ne može da ga zaštiti od kiše lastavić se digne i tada ugleda princa očiju punih suza. Bilo mu je žao dečaka i upita ga ko je on. Kip mu odgovori da je on srećni kraljević.
Lastaviću je bilo čudno zašto neko ko u svom imenu nosi naziv srećan plače, pa mu je kraljević objasnio kako nije poznavao suze, ali ni tugu dok je još bio živ. Kraljević tada počne da priča kako u jednoj maloj ulici vidi siromašnu krojačica koja šije prekrasnu haljinu za dvorsku damu dok joj u uglu sobe leži bolesni sinčić. Kako su siromašni majka ne može nikako da mu pomogne osim da mu da malo vode iz reke.
Princ je zbog toga zamolio lastavića da uzme rubin iz njegovog mača i odnese ga siromašnoj i nesrećnoj ženi. Lastavić na kraju pristane, ostane još jednu noć i postane kraljevićev glasnik. Nakon toga je odletio sa rubinom do krojačice, obletio oko dečaka kako bi mu ohladio čelo. Kada se vratio priznao je da oseća toplinu, a kraljević mu je rekao da je to zato što je učinio dobro delo.
Iduće večeri lastavić je planirao da odleti u Egipat, ali ga je princ zamolio da ostane još jednu noć. Lastavić je počeo da priča kako zaista mora da krene, ali onda mu je kraljević počeo da priča o siromašnom dečaku na tavanu koji je gladan i smrzava se. Kako više nije imao rubin zamoli lastavića da iskljuca safir iz oka i odnese mladiću, a drugi je tako odneo prodavačici šibica.
Kraljević je sada bio u potpunosti slep i lastavić nije mogao da ga napusti i kako je bilo sve hladnije ostao je uz princa i počeo da mu priča o lepotama Egipta gde nije hladno. Princ ga tada zamoli da odleti iznad grada i kaže mu šta je video. Nakon što se vratio javi mu da je video puno siromaštva. Kraljević ga zato zamoli da skine sa njega list od zlata i odnese onima kojima je potrebno.
Princ je postao beživotan i siv, a lastavić je umro od hladnoće. Kako je kip bio sav neugledan odnesoše ga do topionice. Srce od gvožđa nisu uspeli da otope pa su ga ostavili na otpadu pored mrtve lastavice. Bog je tada svojim anđelima rekao da mu donesu dve najdraže stvari iz grada, a anđeo mu je doneo srce i mrtvu pticu. Bog im je poručio da su dobro učinili i da će ptica večno pevati u rajskom vrtu, a princ će je uvek slaviti.
Analiza likova
Likovi: Lastavić i srećni princ
Lastavić – prvo se zgrozi kad ga srećni princ traži da izvadi sve njegove dragulje i razdeli, ali na kraju otkriva svoj pravi karakter i pokazuje se kao ljubazan, saosećajan i velikodušan. Voli malog princa i ostaje s njim do kraja.
Srećni princ – statua malog dečaka, princa koji je malo godina koje je proživeo proveo sklonjen od sveg lošeg ne znajući šta je tuga i nesreća. Tek posle njegove smrti, kada su mu podigli statuu, uvidio je sve negativne strane društva i života izvan svoje bajkovite bašte. On je očajan zbog nesreće svog naroda i moli lastavića da mu pomogne. Na kraju priče, statua princa ostaje bedna zbog čega nalažu da ga rastope.
Biografija: Oskar Vajld
Oskar Vajld je poznati pisac iz Irske koji je zbog homoseksualne afere završio u zatvoru. Rođen je 1854. godine u Vestlend Rou u velikoj porodici. Roditelji su mu bili Sir Vilijam Vajld i Džejn Frančeska. Oba roditelja su mu živela za poeziju, pa nije bilo čudno što se Oskar kasnije orijentisao na književnost.
Prvo se školovao u Dablinu na fakultetu Triniti koledž, a nakon toga je dobio stipendiju za studiranje na Oksfordu. Na početku karijere najveći uticaj na Oskara su imali Volter Piter, Džon Raskin i Svinbern.
Tokom studija objavio je nekoliko dela, a kada mu je umro otac odlučio je da se vrati se u Irsku, napustio je Oksford i nastavio sa objavljivanjem poezije, a 1878. godine je dobio nagradu za englesku književnost. Ubrzo nakon što je napustio fakultet postao je popularan među književnicima.
Kada je stekao veliku popularnost odlučio se za život u Americi. Tamo je boravio neko vreme i zatim se preselio u Pariz gde je upoznao i kasnije se venčao sa Konstanc Lojd. Sa njom je imao dva sina Vivijana i Sila.
Oskar se smatra glavnim predstavnikom engleskog larpurlartizma (umetnost radi umetnosti). Najpoznatija dela su: alegorične bajke Srećni princ i Mladi kralj, roman Slika Doriana Greja i drame Saloma (na francuskom jeziku) i Idealan suprug.
U najranijem razdoblju života pisao je poeziju, kojoj se vraća pred kraj života. Po izlazu iz zatvora napisao je svoju najbolju pesmu Baladu o tamnici u Redingu, uz Sliku Doriana Greja, njegovo najbolje delo.
Oscar Wilde iznenada je umro 30. novembra 1900. godine od upale mozga, u svojoj 47. godini. Sahranjen je u Parizu.