Miloje: (pošto svi odu): Vide li?
Arsa: Šta?
Miloje: Njega.
Arsa: Tozu?
Miloje: Njega jest, videli šta je vlast?
Arsa: Videh, al′ samo nešto ne razumem. Gledam te pa ne razumem, prijatelju, šta ti bi te se ti onoliko klanjaš tvome rođenom zetu?
Miloje: Ne klanjam se ja zetu; šta ima zetu da se klanjam! Ali vlast je, brate! I misliš ti da ja hoću da se klanjam? Ne, brate, nego tako, kad naiđe vlast, a mene nešto štrcne, i sama mi se leđa previju. Svakoga ponešto štrcne. Tebe, na primer, štrcne kad ti neko spomene sto hiljada dinara, je li?
Arsa: Pa, štrcne!
Miloje: E, vidiš, tako mene štrcne u kičmu čim se pomene vlast.
Arsa: A jesi li ga video, a, kako ume da bude vlast! Isprsio se kao da je đeneral, a ne Toza. Takvi smo, vidiš, svi mi u familiji po muškoj lozi.
Miloje: I kako zvanično govori.
Arsa: S visine. U tome se, vidiš, sastoji vlast: da imeš svisine govoriti, da bi ovi dole osetili koliko su niži.
Miloje: Kako to s visine? To ne razumem!
Arsa (priđe mu): Eto vidiš nas smo dvojica ravni; ne možeš ti meni ni ja tebi s visine govoriti, ali… (Uzme jednu šamlicu i metne je pred miloja) popni se, molim te!
Miloje: Ama..
Arsa: popni se, kad ti kažem! (Pošto se miloje popeo): Osećaš li da si sad viši od mene?
Miloje: Pa, osećam.
Arsa: E, vidiš, to je recimo, prvi stepen vlasti: sreski načelnik, ili predsednik opštine u sreskoj varoši, ili tako nešto. Ja ostajem dole, ja sam narod, a ti, ti si više mene, ti si recimo, državna vlast. Vidiš li preko moje glave?
Miloje: Vidim!
Arsa: E, pa to toliko! Vlast treba da gleda narod preko glave. To ti je, tako reći, prvi stepen; e sad, popni se na ovu stolicu.
Miloje (brani se): Ama, čoveče božiji, gde ću ja…?
Arsa: Penji se, molim te, penji se!
Miloje: (nevoljno ali se popne).
Arsa: A sad, je l′ osećaš da si još na većoj visini?
Miloje: Osećam.
Arsa: To je, recimo, visina okružnog načelnika ili narodnog poslanika. Ja, narod, gledam tebe u trbuh, a ti mene?
Miloje: U teme!
Arsa: Tako je! Ali sad, prijatelju moj, sad tek imaš da vidiš…
Miloje: Šta sad, pobogu, brate?!
Arsa: Sad ćeš tek da vidiš šta znači s visine govoriti. ′Ajde, ′ajde, popni se na sto.
Miloje: Ama, nemoj, pobogu čoveče!
Arsa: Sve ovo dosad ti ne vredi bez ovog, jer to je, vidiš, ministarska visina; treba da vidiš kako se s te visine gleda.
Miloje: Ne treba mi, što će mi to?Arsa: popni se kad ti kažem. Nije to ništa, samo zakorači, ako hoćeš pravilno da shvatiš. ′Ajde, ′ajde!…
Miloje: O brate!… (Penje se vrteći glavom.)
Arsa: E, prijatelju, šta vidiš sad?
Miloje: Ne vidim ništa.
Arsa: Tačno, tačno. Vlast ste visine ne vidi ništa. A vidiš li narod, odnosno mene?
Miloje: Vidim te onako ispod oka, i, prevo da ti kažem, izgledaš mi mali.
Arsa: I to ovako kad uspravno stojim, a kad me ovo, što ti kažeš, žacne u kičmu pa se pogrbim? (Sagne se.) pogledaj!
Miloje: Izgledaš mi još manji!
Arsa (uspravi se i stane uz njega): A ja, vidiš, kad pogledam tebe, ne vidim ti glavu, jer si na velikoj visini; zato, vidiš, narodu i izgleda da vlasti nemaju glave, jer je ne vide.
Miloje: More, da siđem ja, meni se vrti u glavi.
Arsa: Hoće i to; na ministarskoj visini hoće koji put da se vrti u glavi.
Mara (nailazi ispred gostiju iz svoje sobe i, kad spazi Miloja na stolu, ona cikne): Ju, ju! (Svi ostali takođe se zaprepaste i preneraze.)
Mara: Miloje, teško meni, šta ćeš tu?
Miloje: Ja sam na visini!
Zavesa
Nedovršena drama
