Stradanja mladog Vertera predstavlja roman iz razdoblja predromantizma i jedan je od najpoznatijih romana svih vremena. To je epistolarni roman objavljen u 2 dela koji Verter upućuje svom prijatelju Vilhelmu u kom traži oslonac.
Analiza
Prate se uglavnom Verterova pisma pa se čini kao da čitate dnevnik, Vilhelmovi odgovori se mogu naslutiti iz Verterovih pisama. Vilhelm sve vreme pokušava da ga urazumi, ali Verter je nošen emocijama i svojim unutrašnjim raspoloženjima.
Sva pisma su upućena Vilhelmu, osim dva koja su upućena Loti i jedno Albertu (pisma su pisana od 4. maja 1771. godine do 2. decembra 1772. godine). Pisao je u prvom licu, a dodatak izdavaču je pisan u 3. licu (urednik je smatrao da Verter nije zaslužio pažnju jer nije poput prosečnog čoveka).
Roman se vrti oko sudbine pojedinca koji se ne uklapa u društvo, otuđenog i neprihvaćenog, nesrećno zaljubljenog koji jedini izlaz vidi u tipičnom romantičarskom begu.
Roman je podeljen u dva dela:
a) paralelna kompozicija: šta označava dolazak, susret sa Lotom, ljubav, emocionalnu rastrzanost, pištolje, beg-odlazak (oteran bujicom emocija),
b) dolazak-povratak, ponovni susret sa Lotom, ljubav koju više ne mogu kontrolisati, emocionalna skrhanost, pištolji, nepovratni odlazak (ne snalazi se, ugušen emocijama i doživljajem sveta) – osećaj suvišnosti.
Elementi dela
Vrsta dela: roman
Vreme radnje: od 4. maja 1771. godine do 2. decembra 1772. godine
Mesto radnje: Nemačka
Tema: sudbina pojedinca koji se ne uklapa u društvo
Ideja: samoubistvo nije izlaz iz problema
Sadržaj prepričano
Knjiga počinje tako da se izdavač obraća čitaocu citatom: „Sve što sam mogao da pronađem o istoriji bednog Vertera marljivo sam sakupio, a sada, evo, iznosim to pred vas, i znam da ćete mi biti zahvalni“.
Mladi pravnik Verter još uvek nije siguran šta želi da radi u životu. Dolazi u gradić W. Izgovor da dođe u taj grad bili su mu nedovršeni poslovi njegove majke oko nasledstva.
Stigao je u kraj koji krasi lepa priroda pa je sve to dobro za razvoj njegovog slikarskog dara. Po prirodi je jako srdačan i prostodušan pa tako osvaja i skoro sve meštane.
Jednog dana Verter je pozvan na bal. Prilikom tog seoskog bala upoznaje Lotu. Ona je kćerka upravnika kneževog vlastelinstva i brine se za osmoro sestara i braće nakon smrti majke. Verter se odmah zagleda u Lotu, njena unutrašnja lepota, ali i topla spoljašnjost ga očaraju.
Iako zna da je verena za Alberta on se u nju zaljubljuje. Za vreme trajanja bala, izbija strašna oluja. Njih dvoje provode noć gledajući olujno nebo, a u mislima je i jednom i drugom, pesma Fridriha Gotliba Klopštoka koja ih još više povezuje. Od te noći Lotta i Verther provode puno vremena zajedno.
Kada se Albert vratio sa putovanja Verter se sa njim sprijateljio i svo troje provode srećne dane uživajući u bezazlenoj društvenosti i prirodnim lepotama gradske okoline. No, ipak, tada Verter počinje da sumnja u Lotinu ljubav i sa jedne strane shvata da nikada neće biti s njom.
Albert je jako ugodan i simpatičan čovek, čak sa strpljenjem posmatra Verterove bezazlene iskaze simpatije i nežnosti prema Loti, ne želeći da mu se zameri ili ugrozi Lotinu ljubav. No, Verter je sve zaljubljeniji u Lotu i nije mu dovoljno samo Lotino prijateljstvo. Verter razmišlja o tome kako se razboleo od Lotine ljubavi.
Za rođendan Verter dobija jedno izdanje Homera, kog obožava i crvenu vrpcu sa Lotine haljine koju je nosila kada su se upoznali. Verterova ljubav prema Loti svakim danom bila je sve jača. Kako ne bi narušio harmoniju među verenicima, Verter odlazi. Da bi zaboravio Lotu, on postaje sekretar kod jednog diplomate u drugom gradu.
Verter se jedno vreme zadržao kod diplomate, ali njegov nadređeni je bio izrazito sitničav pa je to kod njega uništilo i ono malo volje koje je imao za službu, pošto mu ona nikada nije bila posebno privlačna. On se oseća kao da nigde ne pripada. Ne može se poistovetiti ni sa plemstvom ni sa visokim društvom. Niko nije imao obzira prema njegovoj pesničkoj duši.
Našavši se u jednom visokom društvu (koje njega „prostog čoveka“ tera iz svoje sredine) biva povređen. Jasno su mu pokazivali da je nepoželjan i on podnosi ostavku. Stupa u službu kod jednog kneza, ali je romantični mladić teško podnosi i uskoro napušta službu.
Neuspehom u pokušaju da nađe zadovoljstvo u poslu povećava se ljubav prema Loti, koja se u međuvremenu udala za Alberta. Verter se oseća neispunjeno jer poslom nije nikako mogao potisnuti svoja osećanja prema Loti.
Verter se vraća u gradić W u kom je upoznao Lotu. Stanje uskoro postaje neizdrživo. Verter je još nesrećniji, a time i frustriraniji i nepravedniji. Ne može više ni sakriti odbojnost koju oseća prema Albertu, a čini mu se da Lota nije ni srećna sa njim.
Albert naslućuje Verterovu ljubav prema Loti i na lep i uljudan način kaže Loti da bi trebala smanjiti druženja sa njim. Čak i ona počinje uviđati da ni njena osećanja nisu tako bezazlena. Tada zamoli Vertera da je ne posećuje par dana zbog velikih priprema za Božić. Između Vertera i njegove okoline množe se nesporazumi i Lota bi htela da se iz te situacije izvuče, ali ne zna kako. Verter sve više razmišlja o samoubistvu, a pokušava sada da završi i zadnje pripreme.
Ipak, pre samog Božića, jedne večeri kada je Lota bila sama kod kuće, Verter odluči da je poseti. Čita joj prevod Osijana, trenutak i emocije ga ponesu. Poljubi i zagrli Lotu. Iako su oboje zaneseni, Lota se prva pribrala i govori Verteru da joj više nikada ne dolazi pred oči. Sve ovo još i više je učvrstilo njegove namere oko toga da okonča svoj život.
Verter šalje po slugama pismo Albertu kako bi mu on pozajmio pištolje jer da mora ode na put. Lota sluti šta bi se moglo dogoditi no ništa ne govori Albertu.
Lota je zadnja dirala pištolj pre nego što je on dostavljen Verteru. Iste noći Verter je napisao oproštajna pisma i izvršio samoubistvo.
Pronađen je sledećeg jutra u plavo žutom odelu koje ga je podsećalo na dan kada su se on i Lota upoznali. Pored njega, na pisaćem stolu bila je otvorena knjiga Emilija Galotija.
Njegova smrt izazvala je stanje opšteg žaljenja kod svih meštana. Pokopan je na mestu koje je sam odabrao, između dve lipe na kraju posvećenog groblja. Na poslednji počinak ga je ispratila Lotina porodica. Nosili su ga majstori, a sveštenika nije bilo.
Analiza likova
Likovi: Verter, Lota, Albert
Verter – glavni lik u delu, simpatičan i inteligentan. Na prvi pogled se zaljubi u Lotu, ali mu ljubac bude neuzvraćena. Na kraju izvrši samoubistvo. Potiče iz bogate porodice, vešt je sagovornik i pažljiv. Piše pisma svom prijatelju Vilijemu koje sačinjavaju ovo delo. U pismima on iskazuje svoja osećanja prema Loti, emocionalno stanje i opsednutost racionalnošću.
Lota – iako je verena za Alberta (kasnije se i uda za njega), ne može da ne oseća povezanost prema Verteru. Izgleda anđeoski i besprekorno. Brine se za svoju braću i sestre, posećuje bolesnu gospođu M., ali većinu svog vremena provodi sa Verterom. Prema Verterovim pismima možemo da dobijemo dojam da se Lota igra sa njegovim osećanjima, ali ona je privlačnošću zbunjena isto kao i on. Lik Lote je zasnovan na Geteovoj drugarici Šarlot Bluf prema kojoj je gajio duboka osećanja koja mu nisu bila uzvraćena.
Albert – Lotin verenik i Verterov prijatelj. Uprkos Verterovoj povezanosti sa Lotom, on ostaje priseban i pruža mu svoje prijateljstvo. Često s njim razgovara i raaspravlja nudeći racionalne odgovore na Verterova neracionalna pitanja. Kad veza između Vertera u Lote postane prisnija, on Vertera smatra smetnjom i sugeriše Loti da smanji viđanje s njim.
Biografija: Johan Volfgang Gete
Johan Volfgang Gete (1749.-1832.) se smatra najvećim nemačkim književnikom svih vremena. Radi se o književniku koji se proslavio u skoro svim književnim vrstama, a zahvaljujući Geteu, razdoblje dok je delovao se naziva „Geteovo doba“ ili razdoblje predromantizma.
Studirao je pravo u Lajpcigu i Strasburu, a na poziv vojvode Karla Avgusta otišao je u Vejmar gde je neko vreme delovao kao tajni savetnik. Godine 1780. dobija plemićku titulu, a neko je vreme radio i kao upravnik pozorišta.
Johan Volfgang von Gete je poznat kao tvorac ideje i pojma „svetske književnosti“ kao kulturne vrednosti čovečanstva. Poznati književnik je u svom bogatom periodu stvaralaštva preveo i Hasanaginicu na nemački.
Njegova najpoznatija dela bila su: „Egmont“, „Ifgenija“, „Rimske elegije“, „Mletački epigrami“, „Zapadno-istočni divan“, „Iz mog života“, „Poezija i stvarnost“ te „Faust“ i roman „Stradanja mladog Vertera“.