Unutar zbirke bajki Priče iz davnine nalazimo njih nekoliko, a mi ćemo predstaviti one najpoznatije koje su se usadile u um svih generacije koje su ih čitale. Prepričane su sledeće bajke: Kako je Potjeh tražio istinu, Šuma Striborova i Ribar Palunko i njegova žena.
Analiza
Ove bajke nastale na temelju kombinacije mašte autorke u njima meša stvarno i nestvarno.
„Priče iz davnina“ zbirka je priča najpoznatije hrvatske autorke bajki Ivane Brlić Mazuranić. Mnoge od njih su ostale u divnom sećanju mnogih generacija zbog svoje originalnosti, lepote i modernih poruka koje šalju. Zbirka priča je prvi put objavljena 1916. godine i odmah je postigla neverovatan uspeh.
Prvo izdanje je sadržavalo šest priča, a drugo izdanje, koje je štampano 1926. godine, sastojalo se još od dve dodatne priče. Za svoja dela, kao i za ovu zbirku, bila je nominovana za Nobelovu nagradu za književnost čak četiri puta. Pored toga, bila je prva žena koja je primljena na Akademiju nauka. Često su je upoređivali s Tolkinom i Andersenom pa je tako dobila naziv „hrvatski Andersen“ i „hrvatski Tolkin“.
Ivana je bila neverovatna pripovedačica. Znala je kako da jezikom prikaže sve neverovatne svetove iz svoje mašte, ali uz dovoljno umerenosti da sve učini razumljivim, nekomplikovanim i jasnim čak i najmlađim čitaocima. Njene priče se mogu analizirati na više nivoa, tako da su zanimljive i starijim čitaocima. Sve to govori o njenoj velikoj moći pripovedanja. Inspiraciju za svoja dela pronašla u usmenim i pisanim slavenskim pričama i tako prenela drevne legende, mitove i lokalne priče na jedan svetski nivo.
Kako je Potjeh tražio istinu
Elementi dela
Vrsta dela: bajka
Mesto radnje: bukova planina, kamena zaravan sa bunarom, Svarožićev dvor
Vreme radnje: jednom davno
Tema: Potjehova potraga za istinom
Ideja: treba naas voditi srce, ne razum
Sadržaj prepričano
Na jednoj bukovoj gori živeo je starac Vjest sa tri unuka Marunom, Ljutišom i Potjehom. Iako su već izgledali kao odrasli momci istovremeno su bili neiskusni i strašljivi. Nisu znali baš ništa o svetu i njegovim pojavama pa tako ni da razlikuju dobro i zlo. Jednog dana deda ih je poslao u šumu po med. Bilo je mračno i počeli su pevati pesmu Svarožiću kako bi im doneo svetlo.
Tokom pesme ne samo da je Svarožić doneo sunce nego im se i ukazao. Poveo ih je u skutima svoga plašta i pokazao im čitav veliki svet, ali i napomenuo kako ne smeju da napuste dedu dok mu ne vrate svu pruženu ljubav. Nakon nekog vremena Svarožić ih je vratio na planinu sa koje ih je uzeo, ali momci su zaboravili njegove reči.
No u šumi nije boravio samo dobri Svarožić već i demon Besomar koji je želeo da se reši dede, jer je deda svakodnevno brinuo da se sveti oganj ne ugasi. Unuci su se vratili do dede i ispričali mu svoj susret sa dobrim Svarožićem i kada ih je deda upitao šta im je Svarožić savetovao Besomar je poslao tri besa, za svakoga po jedan, koji će ih nagovoriti da kažu dedi neistinite stvari. Marun i Ljutiša su slagali dedu, ali Potjeh je voleo istinu i rekao je dedi da se ne sećaju šta im je Svarožić rekao.
Besomar se strašno naljutio na trećeg besa koji nije uspeo Potjeha naterati na laž i poslao ga je nazad sa pretnjom da mora da učini sve što može samo da se Potjeh nikada ne seti istine. Potjeh je otišao u šumu, seo i pokušao da se seti istine. Čim bi mu neka misao pala na pamet, bes koji se vratio ga je počeo ometati. Za to vreme Marun je počeo da trči za bogatstvom, a Ljutiša za snagom i oružjem. Deda ih je sve manje viđao i zanemarivali su ga.
Starac je bio tužan što njegov Potjeh odlazi u potragu za istinom. Bilo bi mu draže da je momak ostao sa njim pa makar se nikada ne setio Svarožićevih reči. Potjehova muka tako je trajala dugo, bes ga je ometao, prečio mu se na putu i nije mu dopuštao da sazna istinu. Sedeo je na kamenitoj zaravni u blizini bunara i neprestano mozgao. Besu je dozlogrdilo i jedne večeri došapne Potjehu da je prošlo mnogo vremena i da je moguće da je deda već mrtav i Potjehu se stegne srce.
Besovi druge dvojice braće, Maruna i Ljutiše u međuvremenu su preuzeli nad njima takvu kontrolu da su čak uspeli da im usade ideju kako im deda samo smetao i da bi ga se trebalo rešiti. Tako je i bilo. Zatvorili su kolibu, čvrsto klinom zatvorili vrata i potpalili je. Nisu željeli da gledaju kako im deda gori i pobegli su u planinu.
Tada zabrinutom Potjehu ukazuje se Svarožić i napominje mu ponovo kako je trebao ostati uz dedu. Potjeh presretan jer je našao svoju istinu, odlazi do bunara kako bi se umio pre nego što krene ka dedi. No noga mu se okliznula, pao je u bunar i utopio se. Njegov bes je shvatio da nikada više neće imati ovako lagodan život kakav je imao uz Potjeha i krene plakati.
Marun i Ljutiša su baš krenuli nazad prema dedinoj kolibi i kada su njihovi besovi, koji ih inače nikada nisu napuštali, čuli plač trećega besa, krenuli su mu pomoći i po prvi put u dugo vremena napustili dvojicu braće. Slobodni od svojih besova nakon dugo vremena braća se osveste. Shvatili su šta su učinili i požurili su do kolibe da spasu dedu. Izvukli su ga u zadnji čas i on im je oprostio sve što su učinili dok su njima upravljali besovi.
Obavestili su ga o smrti voljenog Potjeha i deda ih povede u šumu putem kojim nikada pre nisu krenuli. Deda je bio sve slabiji, no odjednom im se na putu ukažu Svarožićev dvor. Na stepeništu je sedeo Potjeh i gorko plakao jer ga Svarožić nije puštao u dvor pošto se ogrešio o dedu.
Deda je poslao Maruna i Ljutišu nazad na bukovu planinu, zagrlio Potjeha i zajedno su ušli u Svarožićeve dvore kada su se vrata napokon otvorila. Svarožić ih je radosno poseo do sebe i svuda oko njih nalazili su se sjajni i plemeniti gosti. Marun i Ljutiša su imali porodice i srećno živeli na brdu. Imali su naraštaje dece koje su dobro vaspitali i svi su se brinuli za dedin sveti oganj i održavali ga u životu.
Demon Besomar bio je poražen jednim čestitim momkom koji je žrtvovao svoj život u potrazi za istinom. Da tako nije bilo, besovi nikada ne bi napustili njegovu braću i sveti oganj bi bio ugašen.
Analiza likova
Likovi: Vjest, Vjestovi unuci Ljutiša, Marun i Potjeh, Besomar, Svarožić, besovi
Vjest – starac koji je sam vaspitao svoja tri unuka. Simbol je porodice s mnogo životnog iskustva i mudrost. Uči unuke da ne sude nikome bez da ih dobro upoznaju i da uče iz onog šta vide. Voli svu trojicu unuka, a najdraži mu je Potjeh koga smatra najpravednijim i najmudrijim.
Potjeh, Marun i Ljutiša – odrasli momci koji nemaju životnog iskustva. Nijedan od njih nije išao dalje od šume u kojoj su odrasli. Iako dobri, nekad znaju biti ljuti. Svaki ima svoje mane – Potjeh čitavo vreme traži istinu, Ljutiša želi da bude moćan i snažan gospodar, a Marun bogat.
Šuma Striborova
Elementi dela
Vrsta dela: bajka
Mesto radnje: šuma Striborova
Vreme radnje: jednom davno
Tema: priča o baki koja pokušava svom sinu da dokaže da je oženio guju
Ideja: ljubav majke ne poznaje granice
Sadržaj prepričano
Postojala je jednom daleka šuma i u njoj je živeo starješina pod imenom Stribor, pa se i šuma zvala po njemu – šuma Striborova. Šuma je bila začarana i takva će i ostati, dok u nju ne uđe neko kome je milija njegova nevolja, nego sva sreća ovoga sveta.
Tako je u šumu zalutao jedan momak koji nije znao da je začarana. Krenuo je da nacepa drva i odjednom mu je prišla zmijica koja je krenula da mu se umiljava. Zmija se pretvorila u lepu devojku koja mu je ponudila da je odvede kući i oženi. Mladić je bio sramežljiv i neiskusan i poveo je devojku kući. Živeo je sa majkom.
Ova devojka je bila začarana i pretvorena u zmiju, a prokletstvo se moglo podići samo ako je neko oženi. Zbunjeni mladić nije ni primetio da joj je ostao zmijski jezik, jer je zlobno pomislila kako je napokon naišla na nekog dovoljno budalastog da je reši njene nevolje.
Kada ju je upoznao sa majkom, mudra žena je odmah shvatila da je ona zapravo guja i šta krije u ustima. Pokušala je da na to upozori sina, ali zaslepljeni mladić je umesto da posluša, zamrzio majku. Snaja je bila zlobna i jezičava i zajednički život je za majku bio pakao. Htela je da zamoli Boga da joj pomogne, ali tada bi on znao da ima nevaljalog sina. No, ipak nije više mogla da trpi i zamolila je za pomoć.
Zla snaja neprestano šalje staru ženu na opasne zadatke poput donošenja snega sa vrha litice i ribe iz smrznutog jezera. Starica je sve to nekako preživela. Njen sin se ne buni jer želi da udovolji svojoj ženi. Jedan dan je starica uzrla da zakrpi sinu košulju i snaja joj je istrgla košulju iz ruke. Ožalošćena stara žena izašla je pred kuću na ciču zimu i odjednom joj prilazi siromašna devojka poderanih rukava. Starica joj je zakrpila rukav, a devojka joj je za uzvrat dala svežanj luči. Kada je starica te večeri iskoristila luč kako bi potpalila vatru u ognjištu iz vatre su odjednom iskočili Domaći.
Bili su maleni sa kožusima, crvenim kapicama, opancima, sive brade i kose, ali živahnih očiju. Domaći su bili ljubazni i veseli i stara žena im je ispričala nevolje koje su je snašle. Malik Tintilinić je smislio kako će pod kokoš podmetnuti svračija jaja i kada se male svrake izlegu zmija će se za njima polakomiti. Kada isplazi jezik sin će i sam uvideti ko mu je zapravo žena. Tako su i učinili.
Došlo je i vreme Božića, tada se obično ne legu pilići i ljudi iz sela su se skupili kako bi videli ovo leglo. Na njihovo iznenađenje nisu videli piliće već male svračiće i kada ih je snaja ugledala nije mogla kontrolisati nagon pa je potrčala prema njima i isplazila jezik. Ljudi su bili zgranuti ali zaslepljeni mladić umesto snaje iz kuće je oterao majku.
Majka je te večeri otišla i nakon što je vatra utihnula i raspelo palo sa zida sin je shvatio koliko je pogrešio. Ipak bilo ga je strah protiviti se okrutnoj zmiji i oboje su krenuli da slede staricu kako bi posmatrali način na koji će umreti. Starica je izvadila luči i pripalila vatru i iz nje su ponovo iskočili Domaći.
Malik Tintilinić odlučio je da ovu staricu koja je nepravedno izbačena iz vlastitog doma odvede starešini Striboru. Pozvali su jelena i veverice i otišli do njega, a snaja i sin su ih krišom sledili. Stribor je baki savetovao da na snaju zaboravi i ponudio joj da se vrati u mladost i u svoje selo. Baka se obradovala i već krenula, ali tada ga je upitala šta će biti sa njenim sinom. Stribor joj je objasnio da kada se podmladi pedeset godina za sina neće ni znati.
Rastužena pomisli da se neće ni sećati da je imala sina, stara žena je zahvalila Striboru i odlučila da odbije njegovu ponudu, jer iako joj je naneo nepravdu želi se sečati da ima sina. U tom trenutku strašna buka je protresla šumu. Istog trena nestala je čarolija, i Stribora i Domaćih, snaja se ponovo pretvorila u zmiju i pobegla u rupu, a u šumi su ostali samo majka i sin.
Momak se pokajao i zamolio oproštaj i od majke i od Boga. Kasnije je za ženu uzeo onu siromašnu devojku koja je jedne večeri njegovoj majci poklonila luč iz koje su iskočili Domaći. Svi su živeli dalje srećno, a zimi ih je na ognjištu posećivao i Malik Tintilinić.
Analiza likova
Likovi: majka, sin, snaja-guja, Domaći, Malik Tintilinić, Stribor
Majka – neutešna u svojoj ljubavi prema svom sinu koji je zagledan jedino u svoju zlu ženu. Uprkos njegovom ružnom ponašanju i nepoštovanju koji je pokazao prema njoj ona ga ipak bezuslovno voli i uradiće sve što traži od nje.
Sin – slep u svojoj ljubavi prema ženi koju je doveo kući, izražava nepoštenje prema ženi koja ga je rodila i vaspitala, ponaša se ružno prema njoj i vređa ju. Ne vidi da je majka zapravo ta koja ga voli više od ičega, a nju odbacuje zarad žene koju ne pozna.
Snaja-guja – u doslovnom smislu i zmija u koži žene, pretvorna, lažljiva i lenja. Omalovažava majku svog muža, a time i njega. Na kraju dobiva šta je i zaslužila.
Ribar Palunko i njegova žena
Elementi dela
Vrsta dela: bajka
Mesto radnje: krševiti kraj, dvor Morskog Kralja
Vreme radnje: jednom davno
Tema: potraga ribara Palunka za bogatstvom
Ideja: nije sva sreća u materijalnim stvarima
Sadržaj prepričano
Ribar Palunko bio je siromašan i naporno radio svakog dana. Bilo mu je dosta bede u kojoj je živeo i tako je dao zakletvu da tri dana neće loviti ribu kako bi mu se ispunila želja. Sedeo je tri dana u čamcu bez ijedne ulovljene ribe i treći dan mu se ukazala Zora-devojka i ponudila mu nagradu jer nije oduzimao život ribama.
Tražio je da ga izbavi iz njegovog sadašnjeg života i devojka ga je uputila kući sa rečima: „Idi kući, naći ćeš šta ti treba“. Palunko je tako otišao kući i našao tamo sirotu devojku koju je oženio. Ona mu je neprestano pričala priče o dvorcima, zmajevima i kraljevima i on je pomislio kako se sigurno radi o vili i da samo treba čekati kako bi dobio sva ova bogatstva.
No vreme je prolazilo, rodio im se već i sin Zlatko, a žena je i dalje samo pričala. Jednog dana mu je dozlogrdilo i zgrabio je za ruku naredivši joj da ga vodi do blaga Morskog Kralja. Ona mu je rekla da nije vila i on još ljući naređuje da sutra idu na morsku obalu, on na levu, a ona i dete na desnu stranu i da se ne vraćaju dok ne pronađu put do Morskog Kralja.
Iako ga je žena molila da se ne rastaju, Palunko nije popuštao. Žena je tražila i hodala dve nedelje i zatim premorena zaspala na kamenu. Kada se probudila njenog sina nije bilo i od šoka i tuge je zanemela. Vratila se kući, a dan nakon nje vratio se i Palunko iz neuspešne potrage. Kuća je sa nemom ženom i bez deteta bila tiha i nakon nekog vremena Palunko ponovo odlazi tri dana na more i sedi u čamcu. Ponovo mu se ukazala Zora-devojka. On je nije molio da mu vrati sina ili njegovoj ženi glas, već da mu pokaže put do Morskog Kralja.
Uputila ga je da za vreme mladog meseca sedne u čamac u svitanje i pričeka vetar koji će ga odneti prema istoku do ostrva Bujana i kamena Altira. Palunko je stigao do stene gde ga je ponovo dočekala Zora-djevojka. Pokazala mu je Morske device koje su plesale oko plivajućeg mlinskog kola i uputila ga šta treba da im kaže kako bi ga povele do Morskog Kralja. Upozorila ga je, da jednom kada ode povratka nema i Palunku je to odgovaralo.
Rekao je Devicama šta mu je Zora-devojka naložila i one su zavrtele mlin koji je stvorio veliki vir i povukao ga prema dole. Našao se u dvorani Morskog Kralja sa peskom od suvog zlata. Palunko se svideo kralju i on mu je poklonio granu bisera i naredio vilama da ga počaste biranim jelima i medenim pićima. Kako se Palunko prebacivao od sreće okružen svim tim bogatstvom mali kralj u svilenoj košuljici jako ga je zavoleo. No uskoro Palunko je u tome detetu prepoznao svog Zlatka.
Palunko je poželeo da vrati sina majci i vratiti se svojoj sirotoj maštovitoj ženi i pričekao je tren da ostane nasamo sa malim kraljem. Počeo je da ga nagovara da zajedno pobegnu, ali kralj je mislio da je poludeo jer je već zaboravio svog oca. Istovremeno je i Palunkova žena tugovala i pošla je na majčin grob da traži utehu. Pred nju je izašla lepa košuta i dala joj nekoliko saveta šta treba činiti kako bi dobila Palunka nazad.
Tri meseca je prošlo i Palunko se nije vratio. Žena je ponovo na majčinom grobu srela košutu koja joj je naložila da na mesečini uhvati brancina sa zlatnim perajem na kojoj je zlatna jabuka, ali da bi došla do mora gde je Palunko moraće da savlada tri prepreke. Moraće da prođe tri pečine od oblaka koje čuvaju orijaška zmija, orijaška ptica i zlatna pčela.
Smela je poneti samo frulu dvojnicu i udicu i tako je žena sela u čamac i zaputila se put dalekog mora. U prvoj pečini srela je veliku zmiju i zasvirala u desnu sviralu. Došle su male zmije koje su majku zmiju nagovorile da se malo odmori. U drugoj pečini zasvirala je u levu dvojnicu i galebovi su nagovorili majku pticu da propusti ženu. Ptica je ponudila ženi da će joj vratiti govor, ali nije želela da je pusti, ali su galebovi opet nagovorili veliku pticu da zaspi i žena je prošla.
U trećoj pečini zatekla je zlatnu pčelu, otparala rukav i njime je uhvatila. Pčela je molila ženu da je pusti i da će videti nešto što će joj doneti veliku radost. Tako je i bilo i žena je ugledala Zoru-devojku kako po moru jutrom šeta malog kralja. Majka je prepoznala sina i pčela joj je ponudila da joj pokaže put do sina. Ali žena je teškog srca odlučila da ostane verna Palunku i uhvati brancina.
Mali kralj je u međuvremenu Palunku naredio da isplete uzde kako bi ga on sutra mogao upregnuti u kola i voziti po zlatnom pesku. Otac je bio povređen i odlučio je da pobegne, a uzdama da sveže kolevku malog kralja na leđa. Odjednom je osetio kako ga nešto vuče prema površini. Bila je to njegova žena koja je zakačila udicu za kolevku i povukla ih na površinu.
Morski Kralj je za njima poslao Morske Device koje su oko čamca digle silnu oluju. Palunko je preplašen počeo dozivati Zoru-devojku i ona je ženi dala šal i čiodu. Čioda je postala kormilo, a šal jedro i što je oluja bila jača oni su brže plovili sve dalje od nje. Brod se razbio u stenu, jedro, jarbol i zlatna kolevka su potonuli, a porodica je bila ponovo pred svojom kućom. Ali dvojnice su ostale pa svako ko u njih puhne može čuti priču o ludom Palunku i vernoj ženi koja može doneti sreću.
Analiza likova
Likovi: Palunko, Palunkova žena i sin, Morski kralj, Zora-devojka
Palunko – hteo se obogatiti na brzinu, stavio je bogatstvo ispred porodice. Napustio ih je zarad novca i tako upao u nevolje. Srećom prilika, žena ga je spasela pa su ponovo postali srećna porodica.
Palunkova žena – verovala je u Palunka i njihovu porodicu. Iako je odbacio nju i sina, priskočila je u pomoć kad mu je trebalo i zaslužna je za spašavanje sina i Palunka i što su na kraju ponovo bili srećna porodica.
Biografija: Ivana Brlić-Mažuranić
Ivana Brlić-Mažuranić rođena je 18. aprila 1874. u Ogulinu. Rođena je u poznatoj hrvatskoj porodici i bila je unuka Ivana Mažuranića koji je delovao kao prvi hrvatski narodni ban, ali istovremeno je bio i veliki pesnik. Deo života proživela je u Karlovcu i Zagrebu, a nakon što se udala za advokata Vatroslava Brlića živela je sa njim u Slavonskom Brodu.
Njeno porodično nasleđe omogućilo joj je privatno školovanje unutar vlastitog doma gde je na raspolaganju imala privatne učitelje i tutore. Uvek je bila okružena knjigama i osećala neutoljivu žeđ za znanjem. Puno je vremena ulagala u obrazovanje i takođe tečno naučila nekoliko jezika.
Iako je od ranih dana osećala potrebu da se književno izrazi stavila je porodični život na prvo mesto i posvetila se vaspitanju petoro dece. Književne ambicije isplivale su na površinu kada je primetila kako za decu ne postoji dovoljno kvalitetnog štiva i na taj način je svojim rečima objasnila kako je pronašla mesto gde može da spoji želju i dužnost.
Prva knjiga izdata je 1902. pod nazivom Valjani i nevaljani, ali dve knjige po kojima će najviše biti zapamćena i koje su ušle u istoriju hrvatke književnosti za decu su „Čudnovate zgode šegrta Hlapića“ i zbirka bajki „Priča iz davnine“. Poslednja je, nakon što se internacionalno proširila, čak donela i nominaciju za Nobelovu nagradu, a mali šegrt zauvek je zarobio srca dece. Umire 21. septembra 1938.