Pisma iz moje vetrenjače je zbirka pripovedaka pisca Alfonsa Dodea. Kako se u zbirci nalazi nekoliko različitih priča, čitalac se može opustiti uz brojne avanture mnogih likova. U zbirci se nalaze priče kao što je „Koza gospodina Segena“, „Tajna gazde Kornija“…
Analiza
Iako naslov sugeriše da se u delu radi o pismima, „Pisma iz moje vetrenjače“ je zbirka kratkih priča s autorovim opisom i utiscima o Provansi te pričama koje nam otkriva o životu u vetrenjači i lutanjem po malim mestima Francuske.
U ovim pričama se nalazi povezanost emocija s likovima i opisi prirode, ali i vetrenjače u kojoj je autor živeo nakon što se odselio iz Pariza. Neke priče obeležavaju egzotična mesta koja je posetio, a neka njegova sopstvena sećanja. Sadržavaju elemente komedije i to je ono u čemu se razlikuje od većine pisaca svog vremena
Zbirka priča je štampana nakon što se oženio, unoseći šarene boje sunčane Provanse u sivilo Pariza. Jedna od priča govori o autorovom prijateljstvu sa Frederikom Mistralom koji ga je podsetio na njegovu ljubav prema ovom regionu Francuske.
Sadržaj prepričano
Tajna gazde Kornija
Vrsta dela: pripovetka
Mesto radnje: mlin
Vreme radnje: leto
Tema dela: tajna koju čuva gazda Korni
Ideja dela: trebamo živeti u korak s vremenom
Pripovetka započinje opisom mesta radnje u mlinu. Čitalac se upoznaje sa istorijom mesta, kako je nekada celo područje bilo prekriveno vetrenjačama uz velik broj mlinova od čega su ljudi mogli da žive.
Nažalost lepa vremena nisu dugo trajala jer su dolaskom parnih vetrenjača nestale one pre njih. Zanat je kao takav prestao da postoji, a na mestima gde su se nalazile veličanstvene vetrenjače, posađene su masline. Usred svih promena postojao je jedan mlin koji je uspeo da odoli naletu tehnologije. Bio je to mlin glavnog lika pripovetke, Gazde Kornija.
Gazda je imao šezdeset godina i uživao je u svom poslu te neprekidno pronalazio načine kako bi sprečio dalje širenje parnih vetrenjača. Budući da nije uspeo u svom naumu, udaljio se od svih pa tako i od unuke Vivete, koja je radila na drugim imanjima.
Gazda se puno promenio, a od tuge više nije držao do svog izgleda i nije hteo ni sa kim da razgovara, a nikome nije bilo dozvoljeno da uđe u njegov mlin. U Vivetu se zaljubio Franse (sin Frulaša), a kako mu je ona uzvratila osećanja, krenuo je kod gazde kako bi isprosio njenu ruku.
Gazda ga je grubo oterao pa su odlučili da će oboje probati da odu kod Kornija. Kada su došli gazde nije bilo, a kako je sve bilo zaključano iskoristili su merdevine i popeli se kroz prozor. Iznenadili su se kada su ugledali napušten prostor pun prašine i paučine bez žita i brašna. Primetili su samo par vreća sa krečom i malterom. Gazda ih je svake večeri nosio kako bi spasio ugled nekada lepog mlina.
Seljani su napokon otkrili tajnu i dirnuti gazdinom željom odlučili da odnesu svoje žito u njegov mlin na mlevenje. Deda je u početku bio očajan jer je shvatio da je tajna otkrivena, ali kada je video dovezeno žito odmah je krenuo da radi. Od tog trenutka pa sve do dedine smrti, seljani su nosili žito na mlevenje u njegov mlin.
Analiza likova
Likovi: gazda Kronije, unuka Viveta, Franse
Gazda Kornije – iako se čini bezosećajan i nostalgičar za prošlim vremenima, mnogo je voleo svoju unuku iako to nije tako pokazivao. Bio je besan zbog dolaska parnih mašina i odbijao da se modernizira.
Unuka Viveta – 15-godišnja devojka, veoma voli svog dedu. Vesela, simpatična i zaljubljena u frulaševog sina. Iako je Kornije uvek bio suzdržan i hladan prema njoj, ona mu je ipak uvek pomagala i bila uz njega.
Koza gospodina Segena
Vrsta dela: pripovetka
Mesto radnje: Segenova livada, planina
Vreme radnje: dan
Tema: neustrašivost koze koja je htela slobodu
Ideja: trebamo da pazimo što želimo
Glavni lik u priči je gospodin Segen koji nikada nije imao sreće u onome što je radio, a to su bile njegove koze. Svaki dan su mu zadavale glavobolje svojim nestašlucima. Svakog jutra bi kidale konopac kako bi mogle da odu u planine. Ali tamo ih je uvek čekao vuk koji bi ih zatim pojeo. Nažalost Segen je na ovaj način gubio sve svoje koze.
Ne znajući više šta da radi odlučio je da kupi mladu kozu, nadajući da će se barem ona naviknuti na njegov način života i ostati. Segen nije bio u pravu kada je očekivao da će mlada koza odmah shvatiti ono što je on hteo.
Počeo je mladoj kozi da priča priču o tome da je jednom imao kozu koja je bila opasna i jaka poput jarca. Uprkos tome nakon borbe sa vukom koja je trajala celu noć, kozu je ujutro vuk uspeo da pojede. Isto tako su nastradale sve ostale koze.
Analiza likova
Likovi: Segen, koza Belka
Segen – dobar i skroman, naivčina. Pastir koji je veoma voleo svoje koze. Živeo je dosadnim i mirnim životom.
Koza Belka – razigrana i hrabra koza. Lepa i poslušna u početku, ali ubrzo razmišlja o begu na planinu i slobodi. Hrabro se borila protiv vuka, čak i do poslednjeg izdisaja.
Biografija: Alfons Dode
Alfons Dode je francuski književnik koji je većinu svog detinjstva proveo u Provansi, odakle je najviše crpio inspiraciju za svoja brojna dela. Alfons se smatra najistaknutijim na području oslikavanja napuštenih ljudi sa periferije.
Alfons Dode je rođen 13. maja 1840. godine u Nimu. Otac se bavio proizvodnjom svile, a uprkos raznim nesrećama sa kojima se susreo u životu, nikada nije odustajao. Tokom školovanja Alfons je mnogo puta izostajao iz škole, a kroz sve biogafije vidljivo je kako je tokom detinjstva bio depresivan.
Godine 1856. odlazi u Lion gde je proveo većinu školskih dana. Kada je napokon završio sa školovanjem, zaposlio se kao učitelj u gradu Alesu na jugu Francuske. Na poslu mu nije bilo lako, a nekoliko je puta priznao da bi svaki put kada bi se probudio, imao noćnu moru da se još uvek mora boriti sa neposlušnim učenicima u Alesu.
Godine 1857. napustio je učenje i pridružio se bratu Ernestu da bi radili kao novinari. Alfons se tada ozbiljno prihvatio pisanja.
Od dela treba izdvojiti „Tartarinovu trilogiju“, koja se smatra najboljim delom humorističke proze. Ne treba zaboraviti na delo „Arležanka“ te „Pisma iz mog mlina“. Umro je 16. decembra 1897. godine u Parizu.