Na Drini Ćuprija roman je bosansko-hercegovačkog pisca Ive Andrića. Reč je o njegovom najpoznatijem delu i ujedno najvećem razlogu za dobivanje Nobelove nagrade 1961. godine. Premda se radi o povesno-fikcijskom, po svojoj je strukturi novelistički roman.
Analiza
Radnja započinje opisom kasabe u kojoj 1516. godine nije bilo ni spomena o mostu, ali te iste godine dogodio se presudni momenat. Kao dečak, Mehmedpaša Sokolović je odveden uz prisilu iz Višegrada i odgojen za tursku vojsku. Međutim, osećaj nelagode, nabujale Drine i straha pratio ga je celoga života i ostao trajni spomen na detinjstvo. Pred kraj svoje vladavine, odlučio je da napravi most na Drini i ostavi ga kao zadužbinu za svoj rodni grad.
Most je postao simbol kasabe. Odnosno, predstavlja centar života, presudnih dešavanja, zapleta i raspleta, tuge i sreće. Radnju romana pripoveda sveznajući pripovedač, koji kao okosnicu radnje stavlja most, počevši od njegove izgradnje. Prikazan je veliki vremenski period, od već spomenute 1516. godine, pa sve do Prvog svetskog rata. Andrić navodi pojedinačne priče koje opisuju određeno vreme, uzimajući sudbine običnih, malih ljudi, na kojima se najbolje vidi snaga vremena. Iz tog razloga, na momente se čini da se radi o potpuno neovisnim pripovednim celinama, između kojih je jedina poveznica most na Drini.
Prve celine posvećene su njegovoj izgradnji, nasilnom turskom upravljanju i ophođenju. U tim razdobljima javljaju se razni potajni ustanci, te se značajniji napredak ne vidi. Abidaginom smenom te dolaskom Arfibega situacija se menja na bolje. Most je završen, a kasaba dobiva novi značaj te predstavlja poveznicu istoka i zapada. Nakon prividnog mira javljaju se nove bune, rat u Srbiji, velika poplava, ali i ljubavne nevolje u kojima život gubi lepa Abidagina Fata.
Uskoro, život kasabe dolaskom austrijske vojske postaje šareniji i življi. Životni standard se menja, a ljudi počinju da uviđaju povezanost njihove kasabe i ostatka sveta. Takođe raste zainteresovanost za politiku. Početak 20. veka obilježen je portretom mladih intelektualaca, svih onih koji su želeli i tražili više od života, a kojima je život premalo pružio. Njihove želje i maštanja isprepliću se s početkom Prvog svetskog rata i dotad neviđenih stradanja.
Most na Drini prikazan je poput starca koji je ispratio tolike generacije, kratke ljudske vekove, podložne stradanjima, ali i nadanjima. Roman prikazuje sličnost ljudske naravi i karaktera koji su bliski bez obzira na vremenski period. Brojne sudbine predstavljaju delove jedne zajedničke celine. Verojatno je i to jedan od razloga zašto Andrić ne ostavlja prevelik prostor pojedinačnoj sudbini, nego ih sve povezuje, bez obzira na njihovu različitost.
Most na Drini nije predstavljao samo materijalnu, praktičnu upotrebu za kasabu, on je postao njen simbol. U jednom delu romana Andrić piše: „Između života u kasabi i ovoga mosta postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da se odvojeno ne daju zamisliti i ne mogu kazati. Stoga je priča o postojanju i sudbini mosta u isto vreme i priča o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pričanja o kasabi provlači i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, s kapijom, kao krunom, u sredini.“
Elementi dela
Vrsta dela: roman
Vreme radnje: 1516.-1914. godina
Mesto radnje: Višegrad, Bosna i Hercegovina
Tema dela: Most na Drini kao simbol i središte ljudskih sudbina
Ideja dela: Povesna razdoblja se menjaju, ljudska narav ostaje nepromenjena
Sadržaj prepričano, citati
Reka Drina protiče između strmih planina i dubokih kanjona, a samo se ponekad njene obale proširuju u otvorene doline. Takvo je proširenje i kod Višegrada. Na tom mestu, gde Drina izbija svom težinom nalazi se kameni most sa jedanaest lukova. Predstavlja neophodnu poveznicu Bosne sa Srbijom te tako do Turskog Carstva. Strateški je značaj mosta doveo do razvoja kasabe koja je od mosta živela i jačala. Život se u Višegradu odvijao na mostu i njegovoj kapiji.
„Tako se život kasablijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u beskorisnoj igri ili dečjim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladalačka mašta nalazi drugu hranu i nove predele, ali gde počinju već i životne brige i borbe i poslovi. Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva viđenja u prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovi i pazari, svađe i dogovori, tu sastanci i čekanja.“
Simbol Višegrada nije oduvek postojao, a u davna vremena nije bilo ni pomisli o njemu. Prvi njegov trag nalazimo u sudbini dečaka iz sela Sokolovića. Naime, u 16. veku turski su vojnici otimali zdravu, bistru i naočitu mušku hrišćansku decu u dobi od deset do petnaest godina. Odgajali su ih za svoju vojsku, a među njima se našao i spomenuti dečak. Za celog života ostala mu je fizička nelagoda i seta na taj dan, čak i onda kada je postao vojskovođa i državnik svetskog glasa.
Mehmed-paša Sokoli proširio je granice Turskog Carstva, osigurao ga i sačuvao iznutra. U šezdeset godina služio je trojici sultana i uzdigao se po moći i vlasti, ali jedno nije zaboravio. Osećaj nelagode i bujnu Drinu preko koje prelazi drvena skela. Nanovo se vraćao i bivao jači. U jednom od takvih trenutaka odlučio je učiniti svoje životno delo, spojiti dva kraja druma i vezati Bosnu s Istokom. Po vezirovom trošku i naređenju započela je gradnja velikog mosta na Drini.
Glavni vezirov poverenik za gradnju mosta bio je Abidaga. Imao je reputaciju bezobzirnog, nemilosrdnog i preko mere strogog namesnika o čijoj se okrutnosti pričalo diljem Carstva. Njegov je karakter bio u skladu s fizičkim izgledom.
„Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno izvijenim na mađarski način. Govor koji je ovaj siloviti čovek održao sakupljenim ljudima iznenadio ih je još više od njegovog izgleda.“
Radovi su započeli, a kasablije su čuvale građu i pazile na radove, ali pod uvek budnim Abidaginim okom. Radovi su trebali da traju pet do šest godina. Međutim, zbog raznoraznih neprilika odvijali su se sporije nego što je bilo previđeno. Kako muslimansko, tako i hrišćansko tadašnje stanovništvo, doživljavalo je konstantne uvrede i prezir od vezirovog poverenika. Njegovi planovi nisu išli u dobrom smeru, pa je tako Višegrad postao loša ruta za putnike. Naime, zbog kašnjenja u radovima, putnici koji su prolazili tim putevima, često bi bili nasilno zadržani i zaposleni kao radnici.
Seljaci su postajali sve nestrpljiviji i ogorčeniji zbog gradnje mosta kojoj nisu nazirali kraja, kao ni danka kojeg su trebali da dobiju. Među njima se našao i Radislav – nizak čovek, mrka lica i nemirnih očiju. Na zasedanju seljaka predložio je da započnu sa sabotacijom radova te da za to optuže vile. Njegov je plan u počecima bio uspešan. Međutim, Abidaga je uporno tražio krivca te čekao priliku da uhvati i ubije pobunjenike.
Jedne večeri Radislav nije bio oprezan kao prethodnih pa je uhvaćen i zarobljen. Vezirov namesnik nije poznavao milost, nego je iskoristio priliku da pokaže ostalom stanovništvu svoju moć te sudbinu onoga koji joj se usprotivi. Za ubojstvo Radislava bio je zadužen Ciganin. Od njega se zahtevalo da nesrećnik što dulje pati te da lagano ispušta život ispred očiju ostalih.
„Neopisiv strah je ušao u građane i radnike. Sporo i postepeno je prodiralo ljudima u svest puno saznanje o onome šta se tu u njihovoj blizini, u toku kratkog novembarskog dana dogodilo. Svi su se razgovori kretali oko čoveka koji je tamo gore iznad skela još živ na kocu. Svako se u sebi zaklinjao da neće o njemu govoriti; ali šta vredi kad se misao stalno vraća na njega i pogled otima na tu stranu?“
Situacija se uskoro promenila. Na proljeće nije stigao Abidaga nego novi vezirov poverenik, Arfibeg. Abidaga je izgubio svoju poziciji, prvenstveno zbog vlastite bahatosti i krađe. Naime, u dve godine rada nije isplatio nijednu nadnicu, nego je novce prisvojio sebi. Srećom, Arfibeg je bio drugačijeg svetonazora i posve druga osoba. Sa sobom je nosio istu atmosferu rada i discipline, međutim stvari su se odvijal mnogo bolje i brže nego pre.
Radnici su bili zadovoljni i plaćeni za svoj posao. Na kraju radova pokazalo se da vezirova zadužbina neće biti samo most, nego i jedan han, tj. gostionica ili svratište za putnike. U vezirovo ime održana je svečanost koju Višegrad dotad nije video.
„Tako je postao most s kapijom i tako se razvila kasaba oko njega. Posle toga, za vreme od preko tri stotine godina, njegovo mesto u razvitku kasabe i njegovo značenje u životu kasabalija bili su onakvi kako smo ih napred ukratko opisali. A smisao i suština njegovog postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti.“
Godine su prolazile, smrtno za mnoge ljude, ali neosetno za velike građevine. Krajem 17. veka bilo je reči o turskom povlačenju iz Mađarske, čime su izgubljena određena područja carstva, a među njima i imanje vakufa iz kojega se uzdržavao karavan-seraj u Višegradu. Svet u kasabi nije bio svestan kako i najmanje promene utiču jedna na drugu te da događaj u jednoj zemlji može da ima snažan uticaj u drugoj, pa tako i u njihovoj kasabi. Pomenuta situacija uticala je na prihode pa novac više nije stizao kao nekada.
U 18. veku kasabu je zadesila nova nesreća. Ovoga puta poplava ogromnih razmera, koja se dugo pamtila i prepričavala. Sem toga, bilo je i drugih nasrtaja na most. Digla se buna u Srbiji. Netrpeljivost između Turaka i Srba sve je više rasla, a u kasabi je bio stalan odred vojske koji je čuvao most na Drini. Žrtva ustanka i trenutne situacije bio je Mile. Premda nije sličio na nikakvog junaka, a kamoli opasnog četovođu, Turci su ga ubili jer je pevao buntovničke pjesme u momentu kada su oni prolazili. Od toga dana na kapiju su dovedeni svi koji su bili na bilo kakav način povezani s ustankom.
Nisu samo ratovi, ustanci i vremenske nepogode toga vremena obeležili život u kasabi. Bilo je i drugih izuzetnih dešavanja, a jedno od njih desilo se u dva višegradska zaseoka. Zaselak Velji Lug mirno je, lepo i bogato tursko naselje. U njemu živi obitelj Osmanagića, a domaćin te kuće je Avdaga Osmanagić, srčan i plah čovek. Ima pet odraslih i poženjenih sinova i Fatu, kćerku jedinicu. Ona je bila tema brojnih razgovora, kako u tom zaseoku tako i u susednima. Neobično lepa, smela i uzorita, izazivala je divljenje muškaraca te ljubomoru žena. Bila je na oca, ne samo izgledom, nego i bistrinom te rečitošću. U njeno se ime pevala pesma:
„Mudra li si, lepa li si,
Lepa Fato Avdagina!“
Na suprotnoj strani od Veljeg Luga nalazi se zaselak Nazuke. Celi je zaselak vlasništvo begova Hamzića koji se prezivaju i Turkovići. Tu je i velika kuća najstarijeg Hamzića, Mustajbega. Imao je četiri kćerke i sina jedinca. Njegov sin Nailbeg je na jednoj svadbi ugledao Fatu i zaljubio se u nju pa je od tada stalno tražio priliku da je nanovo ugleda.
„Kad je idućeg puta mogao opet da je ugleda, okruženu drugaricama, on joj je dobacio u smeloj šali: – Dabogda te Mustajbeg iz Nezuka nevestom zvao! Fata se zakikotala prigušeno. – Ništa se nemoj smejati, – govorio je kroz uski otvor na vratima uzbuđeni mladić, – i to će čudo jednog dana biti. – Hoće, kad Velji Lug u Nezuke sađe! – odgovorila je devojka sa novim kikotom i jednim ponosnim pokretom tela koji samo takve žene i samo u tim godinama imaju i koji je kazivao više nego i njene reči i njen smeh.“
Međutim, Hamzići nisu ljudi koji lako odustaju, a ovo je bila samo jedna od prepreka koju su trebali da pređu. Stari Mustajbeg Hamzić uzeo je stvar u svoje ruke u vezi sinovljeve ženidbe te je otišao da razgovara s Avdagom. Oni su i pre imali zajedničkih poslova, s tim da je u zadnje vreme Avdaga bio je finansijskim problemima u kojima mu je pomogao Mustajbeg. Šta se desilo između njih dvojice te noći nikom nije poznato. Jedino šta su znali bio je ishod tog razgovora, a to je ženidba između Naila i Fate.
Avdagina kći prividno se radovala i spremala svoju opremu s drugaricama i rodicama, premda je u srcu već donela odluku od koje joj je svake večeri drhtalo telo dok bi sama sedela zaokupljena svojim mislima. Nije želela da se reč njenog oca ne održi, međutim, nije htela ni da pređe preko svoje.
Dan vjenčanja tekao je po protokolu, mladi su se venčali pred kadijom i izrekli zavete. Avdagina reč je ispoštovana, Fata se udala za Naila. Povorka je krenula prema Nezuku gde je bila spremljena svečana svadba. Kada su stigli do mosta, Fata je u mislim ponovila ono što je noćima planirala. Osjetila je još jednom svaki dio svoga tela snažno i odvojeno. Zamolila je svoga brata da joj prikrati stremen pred strmi dio mosta. U tome nije bilo ništa neobično, svatovi su često zastajali na kapiji. Međutim, Fata je došla do samog kraja mosta, stala na kamenu ogradu i poletela u nabujalu reku. Njezin leš je sutradan isplivao na obalu te je još istog dana sahranjena na najbližem turskom groblju.
„Velji Lug nije sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamziće.“
Avdaga Osmanagić umro je iste zime, ne govoreći nikada o jadu zbog kojeg je patio. Mustajbegin sin već se sledećeg proleća oženio s drugom devojkom.
Vreme nemira opet se bližilo. Sedamdesetak godina nakon Karađorđeve bune, zaratilo se u Srbiji. Nakon toliko godina, odsečene glave pogubljenih Srba ponovo su se našle na kapiji. Početkom leta 1878. godine kroz kasabu su prošle jedinice turske vojske te se raširila vest da sultan predaje Bosnu bez otpora. Istog leta, u Višegradu se našao muftija sa mali brojem ljudi, želeći da organizuje ustanak protiv Austrijanaca.
Znao je da Višegrađani nisu vešti ratnici te da više vole da ludo žive, nego da ludo ginu pa im je pretio božjim gnevom i narodnim sudom. Najveći je otpor pružio Alihodža Mutevelić. Bio je svestan da pred organizovanom vojskom nemaju izgleda te da bi jedino naišli na još veće probleme. Za vreme njihova prepiranja, austrijska je vojska već došla na brdo pred kasabom. Uskoro se na mostu našao proglas.
„Stanovnici Bosne i Hercegovine! Vojska cara Austrijskog i kralja Ugarskog prešla je granicu vaše zemlje. Ona ne dolazi kao neprijatelj da otme zemlju silom. Ona dolazi kao prijatelj da učini kraj neredima koji već godinama uznemiruju ne samo Bosnu i Hercegovinu nego i pogranične pokrajine Austro-Ugarske.“
Ostatak se proglasa odnosio na donošenje mira i blagostanja, zaštitu cara i kralja te uživanje jednakog prava pred sudom.
Došlo je do brojnih promena u kasabi, stranci su je sve više naseljavali i doneli dotad nepoznat način života. Organizovana i stručna vojska bila je nepoznanica sve do njihovog dolaska. Uvedeni su brojni zanati, ljudi su bolje živeli, a veća sloboda je bila zagarantovana i ženama, koje su u ovo vreme mogle slobodno da dolaze na kapiju. Srbima i Jevrejima je takođe bilo lakše. Život je postao užurbaniji i šareniji.
Četvrta je godina okupacije donela novu regrutaciju u Bosni i Hercegovini. To je izazvalo strah i nemir, naročito kod Turaka. Ljudi su se krili, davali pogrešne informacije, prekrivali tablice s kućnim brojevima te brojne druge izmišljene probleme prikazivali kao stvarne prepreke regrutovanju. Videvši narav tog otpora, vlast je izbegla stroge mere provedbe zakona i potencijalne sukobe. Međutim, nakon dve godine, kad su ljudi zaboravili na pomenutu situaciju, započelo je regrutovanje mladića bez obzira na stalež i veru.
U istočnoj Hercegovini započeo je tada otvoreni ustanak. Vojnička je straža vraćena na kapiju, a jedan od stražara bio je Fedun, mladi nemački vojnik koji se zaljubio u tursku devojku Jelenku. Ona je preko njegove naivnosti i zaljubljenosti htela da izvede iz kasabe svog dečka Jakova. Plan joj nije uspeo i oni su uhvaćeni, a Fedun je izbačen iz vojske, a ne mogavši prihvatiti tu sramotu počinio je samoubistvo.
Život u kasabi nastavio je da se menja. Nova vlast je ostavljala dojam čvrstoće i stalnosti. Međutim, hrišćani i muslimani su duže razdoblje proveli u nepoverenju, s potajnom nadom da će sve to brzo da završi. S vremenom su prihvatili novi i drugačiji način života, posebno kada su uvideli rast standarda i boljitak.
„Kao sveža krv, kroz zemlju je stao da kruži novac u dotle neviđenim količinama, i što je glavno, javno, smelo i otvoreno. Na toj uzbudljivoj cirkulaciji zlata, srebra i stalne hartije, svako je mogao da ogrije ruke ili bar da „nepari oči“, jer je ona i kod najsiromašnijeg čoveka izazivala iluziju da je njegova oskudica samo prolazna i stoga podnošljivija.“
Značajno obilježje kasabe činio je hotel koji se jedno vreme zvao „Hotel zur Brücke“, međutim narod ga je prozvao Lotikin hotel i to je ime ostalo. Lotika je bila mlada, lepa žena muške odrešitosti. Znala je da drži distancu prema svojima gostima, ali da im istovremeno bude na usluzi i da zadovolji njihove prohteve. Kod Lotike se pilo, kartalo, pevalo, plesalo i kontinuirano se odvijao društveni život kasabe. Niko nije znao ni video kada se ta žena odmara i kako uspeva sve da vodi. Lotika je izvan hotela imala svoju sobu, prostoriju u kojoj je mogla da bude ono što jest. Ipak, ti trenuci odmora nisu dolazili često jer su gosti uvek tražili njeno prisustvo.
Most na Drini dočekao je i novu generaciju. 1908. godina bila je vreme velikih nemira i pretnja kasabi. Politika je postala središnja tema, došlo je do pada blagostanja i dividenda što se odrazilo na svakodnevni život. Dotad su ljudi bili zaokupirani svojim većim i manjim problemima, a život izvan njihovog okruga nije ih zanimao. Međutim, situacija se izmenila. Postali su svesni da dešavanja izvan kasabe konstantno utiču na njih te da vanjska politika utiče na njihovu svakodnevnicu. Seljacima se govorilo o agrarnom pitanju i kmetskom odnosu, a prvi put je spomenuta reč štrajk. Studiranje izvan kasabe postalo je sve modernije, a studenti su izvana donosili nove reči, poglede i dotad nepoznate stavove.
Janko Stiković bio je jedan od studenata koji su doneli nove ideje.
„To je mršav mladić sa oštrim profilom i glatkom crnom kosom, sujetan, osetljiv, nezadovoljan samim sobom, ali još više svim oko sebe. Čita mnogo i piše članke, pod već poznatim pseudonimom, u revolucionarnim omladinskim listovima koji izlaze u Pragu i Zagrebu. Ali on piše i pesme i objavljuje ih pod jednim drugim pseudonimom.“
Zalagao se za socijalnu državu te često u debatama raspravljao kako bi se do nje moglo doći. Od ostalih studenata bili su tu i Jakov Herak, sitan pravnik oštrog pogleda, dobroćudan i brz na jeziku, zatim Ranko Mihailović, student prava u Zagrebu. Ranko nije bio sklon debatama, premda je voleo drugarske razgovore o ljubavi, politici i životu uopšte.
Osim studenata, bilo je i onih mladića koji po inteligenciji i volji nisu nimalo zaostajali za svojom generacijom, ali zbog finansijske situacije taj put bio im je onemogućen. Takav je slučaj Nikole Glasinčanina. Morao je da napusti gimnaziju i preuzme mesto pisara u nemačkoj firmi. Šutljiv, nezadovoljan sobom i životom teško je nalazio zajednički jezik s ostalim studentima, a posebno s Jankom Sikovićem. Njih dvojica našli su se u neprilici zbog ljubavne situacije. Nikola je bio zaljubljen u Zorku, varošku učiteljicu, a njihova sreća je kratko potrajala. Zorki se svidio Janko sa svojom odrešitošću, naprednim idejama i životnim stavovima koji su pomogli da se ona brzo zaljubi u njega.
Njihova sreća bila je kratkog veka, ona je nakon letnjih praznika postala svesna da je on nikada nije voleo. Premda je Nikola uvek bio tu i hteo je da pobegne s njom, Zorkina neodlučnost odigrala je ulogu u njihovom prekidu. Prvi svjetski rat je počeo, a Nikola je pobegao iz kasabe. Iako je plan bio otići u Ameriku, put ga je odveo u Srbiju. Radilo se o generaciji koja je sanjala, volela i radovala se životu, kao nijedna dotad. Međutim, nije bilo generacije koja je više propatila i videla nesreća kao ova.
Rat se nastavio, a život se iz temelja promenio. Nesreće su udarile na kasabu, a Lotikin hotel, nekadašnje središte društvenog života bio je ugašen. Njegova vlasnica doživela je propast koja je došla iznenada, isto kao i uspeh ranije. Alihodža je zatvorio svoju trgovinu, bez obzira na drugačije zakone vladajućih. Promatrao je prizor i razmišljao.
„Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božju kuću. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više zraka udahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od celog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i nesvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih, a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav gasnuti i nestati sa sveta. To ne može da bude.“
Analiza likova
Likovi: Mehmed-paša Sokolović, Abid-aga, Fata Osmanagić
Mehmed-paša Sokolović – turski vezir čije je detinjstvo najzaslužnije za izgradnju mosta na Drini. Kao dečak odveden je iz Višegrada i priključen turskoj vojsci.
„S vremenom on je postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovođa i državnik svetskoga glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio većinom pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je spolja, i dobrom upravom učvrstio iznutra. Za tih šezdeset i nekoliko godina služio je tri sultana, doživio i u dobru i u zlu što samo retki i odabrani doživljuju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moći i vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje. Taj novi čovek, koji je nastao u tuđem svetu, gde ni mišlju ne možemo da ga pratimo, morao je da zaboravi sve što je ostavio u kraju iz kojeg su ga nekad odveli. Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada; pustu obalu na kojoj putnici dršću od studeni i neizvesnosti, sporu, crvotočnu skelu, čudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode.“
Samo jedno nije zaboravio, a to je osećaj nelagode i boli iz detinjstva, boli koja se razlikuje od svake druge. Zbog toga je pred kraj života dao izgraditi most na Drini kao zadužbinu.
Abid-aga – glavni vezirov zapovednik za izgradnju mosta. Bahat, odrešit i nemaran prema radnicima, iskorišćava njihov rad za svoje bogatstvo. Susret radnika s njim opisan je na sledeći način:
„Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim čovekom, nezdravo crvenog lica i zelenih očiju, u bogatoj carigradskoj nošnji, sa kratkom riđom bradom i brkovima čudno izvijenim na mađarski način. Govor koji je ovaj siloviti čovek održao sakupljenim ljudima iznenadio ih je još više od njegovog izgleda.“
Njegovo nadgledanje ne traje dugo, nakon što je vezir uvidio njegov odnos prema poslu i očito nepoštenje koje je prezirao, ukinuta mu je služba te je poslan izvan granica Carstva.
Fata Osmanagić – lepa Avdagina kći, simbol lepote te predmet divljenja i zavisti.
„Pitanjem njene udaje bavi se kasaba i pomalo cela okolina. Oduvek je kod nas tako da po jedna devojka u svakom naraštaju uđe u priču i u pesmu svojom lepotom, vrednoćom i gospodarstvom. Ona je onda za tih nekoliko godina cilj svih želja i nedostižni uzor; na njenom imenu se pale mašte, oko njega se rasipa oduševljenje muškaraca i plete zavist žena. To su ta izuzetna bića koja priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina.“
Bira tragičnu sudbinu, ne želeći pristati na ugovoren brak s Mustajbegovim sinom. Nakon što se udala za njega poštujući očevu odluku, na putu se prema Nezukama s mosta se baca u reku te biva sahranjena sledećeg dana.
Biografija: Ivo Andrić
Ivo Andrić bio je bosansko-hercegovački književnik (Travnik, 9.10.1892. – Beograd, 13.3.1975.). Već u ranome detinjstvu upoznaje raznolikost zavičajnoga bosanskog ambijenta: roditelji su mu travnički Hrvati, ali se nakon očeve smrti iz Sarajeva, gde su živjeli, seli u Višegrad k teti udanoj za Slovaka, službenika austrijske uprave.
Iako pripada katoličkoj zajednici, brzo razvija osećaj jugoslavenskog buntovništva pa je kao sarajevski gimnazijalac blizak prevratničkim mladobosancima. Sa stipendijom Napretka, društva bosanskih Hrvata, 1912. dolazi na studij u Zagreb, gde se u književnom smislu počinje oblikovati pod uticajem moderne, osobito Antuna Gustava Matoša.
Andrićevi književni počeci vezani su za hrvatski kulturni krug: surađuje s najvažnijim zagrebačkim književnim časopisima (Savremenik, Hrvatska njiva), piše za novine i prevodi, a u Zagrebu su mu izašle i prve knjige (Ex Ponto, 1918. i Nemiri, 1920.).
Posle Drugog svetskog rata Andrić objavljuje svoja najvažnija dela: Travnička hronika (1945), Na Drini ćuprija (1945) i Prokleta avlija (1954).
Godine 1961. Ivi Andriću uručena je Nobelova nagrada za književnost.
Autor: L.M.