Junak našeg doba najvažnije je Ljermontovo delo koje je ujedno i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti pa je ujedno i najava ruske realističke proze. Glavni junak romana, Pečorin, jedan je od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti koji je zasićen životnim užicima, ne može da se smiri niti da voli. Misli kako sreća za njega ne postoji. On je „suvišan čovek“.
Analiza
„Junak našeg doba“ je prvi ruski roman napisan u prozi, ali i psihološki roman kojim autor najavljuje pojavu realizma u Rusiji. Roman ima pet celina koje povezuju čudni opisi Kavkaza i glavni junak Pečorin.
Delo je strukturisano na jedan zanimljiv način jer se pripovedači izmenjuju čime se omogućuje čitaocu da dobije uvidu u kakav je zapravo Pečorin. U razdoblju ruskog romantizma koje je trajalo od 1800. do 1840. godine bio je karakterističan junak koji ima nesvakidašanj način života i navike te je opterećen svetskom boli, usamljen i neshvaćen. Upravo takvog Ljermont oslikava i svog glavnog junaka Pečorina.
Pečorin je suvišan u ruskoj književnosti, ne kao lik, već kao junak, kao što je to bio i Evgenije Onjegin. Njega muči dosada, besmislenost života, ništa ga ne zadovoljava, a svaki korak koji uradi vodi prema kraju. Posebno se u delu ističu opisi prirode i egzotičnost Kavkaza koji je često opisan kao odraz osećaja usamljenosti i stanja uma glavnog junaka. Celine su nekronološki poredane i tako nam daju uvid u različita mesta i vremena, a fabula je raseckana, mistična i tajnovita.
Elementi dela
Vrsta dela: roman
Mesto radnje: u malom ribarskom naselju, a kasnije u sanatorijumu Tamanj
Vreme radnje: 18. vek za vreme Carske Rusije i borbe između Čečena i Tatara
Tema: avanture i osećaj samoće suvišnog i neodlučnog Grigorija Pečorina
Ideja: ne smemo da budemo neodlučni jer to uvelike utiče na život ljudi koji nas okružuju
Sadržaj prepričano, citati
Pisac je putovao preko Kavkaza i tamo je susreo štabnog oficira Maksima Maksimiča. Međusobno su se sprijateljili i ispričali razne doživljaje iz života, a tako je spomenuo svog prijatelja, neobičnog čoveka Grigorij Aleksandrovič Perčorina. „Zvao se… Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Bio je dečko i po, mogu vam reći, samo malko čudan. Tako na primer, po kiši, hladnoći, povazdan u lovu, svi nazebli, umorni, a njemu ništa.“
Pečorin i Maksimovič zajedno su kao vojni oficiri živeli u vojnoj tvrđavi oko godinu dana. Nadalje, Maksimovič mu je pričao kako je Pečorin bio pozvan na jednu zabavu gde mu se jako svidela kćerka omraženog kneza čije je ime bilo Bela. No, osim njega u Belu se zagledao i Kazbič, vođa lokalnih hajduka koji se borio protiv Rusa.
Razbojnik Kazbič imao je divnog konja kog je knežev sin Azamat žarko želeo, ali Kazbič nije hteo da mu ga proda. Nekoliko dana posle, Azamat i Pečorin se dogovaraju ako Pečorin pribavi Azamatu tog konja da će Bela biti njegova. Tako je i bilo.
Azamat je oteo svoju sestru i doveo je Pečorinu, a zauzvrat odlazi sa konjem. Bela je, premda u početku tužna i bleda, nakon nekog vremena uzvratila ljubav Pečorinu. Bela se potpuno predala Pečorinu, no on više ne mari. Bela biva oteta i ranjena nožem u leđa i umire nakon dva dana. Pečorin je nakon toga otputovao.
Pisac i Maksimovič i dalje razgovaraju te on napominje kako više ne zna gde se Pečorin nalazi. „Od tog časa se više ne sastadosmo… Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju…“
Nakon nekog vremena pisac i Maksimovič se ponovo sastaju u nekoj krčmi u kojoj je slučajno boravio i Pečorin. Vidno nezainteresovan, Pečorin ne obraća pažnju na Maksima i odmah nastavlja svoj put prema Persiji. „Bome, nemam vam šta pričati, dragi Maksime Maksimoviču… Ali sada zbogom, žurim se… Hvala vam što me niste zaboravili… . dometnu uhvativši ga za ruku.“
Maksimovič predaje piscu Pečorinove dnevnike koje je pisao tokom svog boravka na Kavkazu. Pečorin gine godinu dana kasnije te pisac odlučuje da objavi njegove zapise, a svesku u kojoj on opisuje ceo svoj život nije stavio u knjigu.
Prvi deo Pečorinovog dnevnika opisuje kako su ga slepi mladić, lepa devojka i starica oprali u gradu Tamanju. Drugi deo spisa opisuje Pečorinov susret u banji sa starim prijateljima, Grušnjickim i doktorom Vernerom. Tada dolazi i kneginja Meri sa svojom majkom, pa se Grušnjicki u nju zaljubljuje. Pečorinu se kneginja takođe sviđala pa je odlučio da joj prkosi i na razne načine razdvajao je nju i Grušnjickog, a Meri ga je zbog toga sve više mrzila.
Ipak, kneginja počinje da sumnja u svoj stav prema Pečorinu, a tada se pojavljuje i Pečorinova bivša devojka Vera. Pečorin je zavodio i Veru i Meri, i poigravao se sa njihovim osećanjima, ipak na kraju shvata kako je ipak iskreno zaljubljen u kneginju Meri.
Pečorin odlazi u Kislovodsk, a za njim stiže i Meri. Puno su vremena proveli zajedno, a kada je Meri spomenula venčanje, Pečorin se potpuno ohladio. „Ljubio ja ženu ma kako strašno – ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu – ode ljubav!“
Grušnjicki optužuje Pečorina jer mu je oteo kneginju Meri i javno ga ogovara. Obojica se zato odluče na dvoboj pištoljima te Pečorin, iako ranjen, pobeđuje. Grušnjicki je mrtav.
„Ja opalim… Kad se dim razišao, Grušnickog nije bilo na vidiku. Samo na kraju ponora video je još lak stub praha.“ Nakon dvoboja Pečorin odlazi i to je kraj Pečorinovog dnevnika.
Nadalje, radnja se odvija u tvrđavi gde je Pečorin razgovarao sa Maksimovičem o još jednoj Pečorinovoj anegdoti kada se opkladio u postojanje sudbine sa jednim vojnikom. Rekao mu je da će umreti do kraja večeri. To se kasnije i dogodilo kada ga je pijani ruski konjanik posekao sabljom od ramena do srca.
Analiza likova
Likovi: Pečorin, Maksi Maksimovič, Bela, Kneginja Meri i Vera
Pečorin – 25-godišnji mladić, plemić i carski oficir. Dobro situiran i veoma cenjen u društvu, inteligentan i obrazovan. Ne mora da brine za svoju egzistenciju zbog svog aristokratskog porekla. Dosada je ono što dovodi do njegove propasti. Traži beg iz zajednice i društva i otuđuje se od svih, posebno žena. Oseća da je suvišan i ne razume svoju ulogu u svetu. Egoističan i sebičan ne mari za osećanja drugih ljudi. Nezainteresovan za život zbog čega mu se život svede na propadanje.
Bela – devojka koju Pečorin upoznaje na žurci i ćerka kneza. Zaljubljena u Pečorina, on prestaje da brine za nju zbog čega ona veoma pati. Povučena i sramežljiva. Tek kad se potpuno preda Pečorinu uviđamo koliko je zaista strastvena.
Maksim Maksimović – posvetio celi svoj život vojjoj karijeri kao i mnogi muškarci tog vremena. Povezan sa Pečorinom sa kojim voli da priča, ali kad mu Pečorin kaže da ga više ne interesuje dnevnik on bude povređen.
Biografija: Mihail Jurjevič Ljermontov
Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 2. oktobra 1814. u Moskvi. Otac mu je bio iz osiromašene plemićke porodice koju je u 17. veku osnovao Škotski došljak. Kada je imao tri godine umrla mu je majka, a brigu o njemu preuzima baka. Često bolesnog, baka ga je vodila u banju na Kavkazu, a ti boravci su ga nadahnuli za mnoga kasnija književna dela.
Potresen vešću o Puškinovoj smrti, napisao je pesmu „Pesnikova smrt“ i time privukao pažnju šireg čitateljstva pa i dvora. Puškinova smrt bila je prekretnica u njegovom opusu. Od 1837. do 1841. napisao je svoje najbolje delo i jedini roman „Junak našeg doba“. U te četiri godine stvorio je mnoštvo zrelih umetničkih dela, od kojih su neka ugrađena u temelje ruske književnosti 19. veka.
Dana 15. jula 1841. Ljermontov umire u dvoboju u podnožju planine Mašuk. Ljermontov je stajao nasmešen, sa pištoljem podignutim uvis, kad ga je protivnik pogodio ravno u srce. Iza svog kratkog, ali burnog i života ostavio je opus od preko 400 pesama, 26 poema i pesničkih pripovedaka, 5 drama i 2 nedovršena romana.
