Gospoda Glembajevi prva je drama trilogije o Glembajevima. Trilogija o Glembajevima svojevrsna je psihološko-sociološka studija raspada i degeneracije jedne zagrebačke patricijske porodice začete u zločinu prvog Glembaja.
Analiza
Trilogija o Glembajevima svojevrsna je psihološko-sociološka studija raspada i degeneracije jedne zagrebačke patricijske porodice začete u zločinu prvog Glembaja. Ta unutrašnja degeneracija ubrzana je raspadom Austro-Ugarske, političke i društvene strukture na čijem se temelju razvijao glembajevski svet.
Sva tri čina odigravala su se u kući bankara Ignjata Glembaja, a svi činovi se vremenski nastavljaju jedan na drugoga. Tako Miroslav Krleža jasno ostvaruje klasično jedinstvo mesta, vremena i radnje.
Postavljajući likove s različim karakterima na jednu scenu, Krleža je uspeo da okarakteriše psihologiju likova u borbi sa sopstvenim mislima, a sve unutar određenog vremenskog okvira. Takođe je uspeo da istovremeno opiše građansku sliku koja je uhvatila glavne likove sa već podeljenim ulogama koje možda nisu želeli, ali moraju da se poravnaju sa njima i nadopunjuju njihov dani položaj u porodici i društvu.
Glavna emocija Krležinih likova je svakako napetost koja ih pokreće kao da su šahovske figure, ponekad svesno, a ponekad nesvesno. Likovi, vođeni pre svega tim osećajima, često završavaju u konfliktima dijaloga i zamršenim situacijama iz kojih moraju da se izvuku. Temelj Krležine drame je psihološki dijalog, jer, bez obzira na čovekov socijalni i finansijski status, on se na kraju uvek pokorava onome što je veće od njega, njegovim mislima i emocijama.
Elementi dela
Vrsta dela: psihološko-sociološki roman
Mesto radnje: porodična kuća i rezidencija porodice Glembaj
Vreme radnje: 1913. godina
Tema: propast ugledne porodice Glembaj
Ideja: čovek je kompleksna ličnost koju pokreću socijalne i biološki uslovljene radnje kojima mora da se odupre
Sadržaj prepričano
Prvi čin
Prvi čin se odvija u sobi porodice Glembaj. Angelika, supruga pokojnog Ivana Glembaja posmatra portrete na zidu. Leon Glembaj, inače vrlo zaljubljen u nju, stoji pored nje i takođe posmatra portrete. Usred razgovora, Leon počne da joj podilazi i govori joj kako je posmatra već čitavo veče. Angeliki postaje neugodno, no tada dolaze Fabrisi i Silberbrand. Stanu sa njim da razgovaraju o portretima, delima koje je naslikao sam Leon. Angelika se oseća nelagodno, pa odlazi do ostalih portreta. Sva trojica krenu za njom.
Fabriči počinje da govori o dobročinstvima i uspesima Glembajevih, dok Leon govori kako je tačno da su zapravo svi Glembajevi varalice. Tada ulazi Puba, pravni savetnik Glembajevih i traži baronicu. Nervozan je i skeptičan zbog natpisa u novinama i medijima koji kruže o porodici Glembaj. Smatra za shodno da demantuje te laži, ali baron Glembaj misli da to nije potrebno. Puba mu čita članak iz novina u kojem baronicu optužuju da je ubila svekrvu i svoju krojačicu. Glembaj se razljuti i zatraži od Pube da prestane da čita.
Leon se uplete u razgovor i optužuje baronicu. Ona sva ljuta odlazi iz sobe, a tada dolazi do svađe između Leona i Silberbranta koji tvrdi da je čuo njegov razgovor s krojačicom. Leon još jednom optužuje baronicu, a nakon što je Silberbrant počeo da je brani, Leon ga optuži da je njen ljubavnik. Sve to čuje i baron Glembaj.
Drugi čin
U drugom činu se radnja događa u Leonovoj sobi. On se, naime pakuje i planira da ode. Silberbrant je sa njim u sobi i ljut je kako je mogao tako da ga optuži pred svima. Leon se nimalo ne obazire na njega. Tada u sobu ulazi baron te se Silberbrant, sav preplašen, izvinjava i izlazi iz sobe. U početku izbegava pravi razlog svog dolaska, pa priča sa Leonom o njegovom slikanju, vremenu i slično. Tada ga upita da li je ono što je malo pre rekao o njegovoj ženi i Silberbrantu istina. Leon misli da je potpuno nepotrebno da razgovaraju o tome i da nema dokaza da potvrdi svoju priču.
Optužuje baronicu da je za sve kriva, za smrt njegove majke i sestre. Baron mu ne veruje i optužuje ga, ne prihvatajući činjenicu da je njegova žena ubica i lažljivica. Tvrdi da je voli i da ona nikako ne bi bila sposobna i u stanju da to uradi. Leon je besan i počinje da optužuje, a zatim i vređati baronicu. Glembaj ne dozvoljava da tako govori o njegovoj ženi te ga dva puta udara. Leon nakon tih udaraca kaže baronu da je i njega baronica pokušala da zavede. Tada Glembaj traži baronicu, ali njegov sluga ne može da je nađe. Kaže da nije u svojoj sobi. Napokon postaje sumnjičav. Baronica kasnije ipak dolazi, a Glembaj svestan da mu laže jako se razljuti i onesvesti.
Treći čin
Treći čin završava u Glembajevoj spavaćoj sobi. Glembaj leži u svom krevetu, do njega sedi Angelika, a pored njih stoji Leon crtajući portret svog oca. Fabriči, Silberbrant i doktor Altman razgovaraju o smrti. Leon je tužan, ljut i razočaran jer misli da je za sve on kriv. Iscepa svoju skicu, ali Puba je sprema i slaže na sto. Dolazi baronica te kako bi ostala sama sa Leonom, moli Angeliku da ode baronu po kravatu.
Kad ostanu sami, baronica upita Leona zašto je mrzi i želi da je optužuje. Leon samo ćuti i ne želi da razgovara sa njom. Nakon što se Angelika vratila, zazvoni telefon. Direktor trgovačke banke želi hitno da razgovara sa baronicom. Dok ona razgovara telefonom, Angelika i Leon ostaju sami. Leon joj govori kako se on smatra krivim zbog Glembaja i smatra da bi jedino dobro rešenje bilo da se ubije.
Baronica dođe u sobu i počne da viče da joj je Glembaj uzeo sve što je nasledila i šta je zapravo njeno. Leon govori da je samo vratio ono što mu je uzela. Pokuša da otera baronicu, no ona ne želi da ode. Pokušava da ga napadne, ali se Leon obrani makazama. Želi je dohvatiti, ali ona pokušava da pobegne. Leon potrči za njom i začuje se baroničin vrisak na kraju hodnika. U Glembajevu sobu zatim ulazi sluga i govori da je baronica ubijena. Angelika sva u šoku ostaje mirno da stoji u sobi.
Analiza likova
Likovi: Leon Glembaj, Ignjat Glembaj, baronica Kasteli
Leon Glembaj – sin bogatog Ignjata Glembaja koji se posle jedanaest godina izbivanja vraća kući gde brzo ulazi u sukobe sa ocem i ostatkom porodice. Izuzetno je razdražljiv, nervozan i zabrinut čovek. Većina porodice ga smatra ludakom jer često strastveno brani svoja uverenja i drži se sopstvenih moralnih principa. Neki ga doživljavaju kao paranoičnog i zastrašujućeg jer rečito i beskompromisno razgovara. Oseća se kao gost u sopstvenoj kući i pokušava da ukaže mane i grehe članova svoje porodice. Talentovan, uspešan i obrazovan slikar koji često dovodi u sumnju svoje spostobnosti. Angeliku vidi kao jedinu svetku tačku u čitavoj porodici i ima osećanja prema njoj.
Ignjat Glembaj – bankar i vlasnik kompanije Glembaj Ltd. Leonov otac koji je naizgled grub, čvrst i samouveren, ali ubrzo u delu doznajemo da je pred bankrotom i u velikim dugovima. Hladan prema svim članovima svoje porodice, posebno prema Leonu.
Baronica Kasteli – hladna i beskrupulozna osoba, druga žena Ignjata Glembaja za kog se udala iz finansijske koristi. Svoje pravo lice pokazuje u naletu besa zbog čega Leon uzima makaze i ubija ju.
Biografija: Miroslav Krleža
Miroslav Krleža je poznati književnik i verovatno najveći hrvatski pisac 20. veka. Radi se o književniku čije umetničko delovanje pokriva centralne književnoumetničke žanrove u kojima se može primetiti uticaj dramatike Ibsena i Strindberga te Ničea, barem što se tiče ranije faze delovanja.
Miroslav Krleža rodio se u Zagrebu 7. jula 1893. godine u građanskoj porodici nižeg srednjeg-socijalnog statusa. Svoje školovanje odradio je u vojnoj kadetskoj školi u Pečuju i to u vreme neposredno pre I svetskog rata u vreme Balkanskih ratova, kada odlazi u Srbiju. Godine 1913. prekida vojne studije te preko Pariza i Soluna dolazi u Srbiju sa namerom da postane dobrovoljac u srpskoj vojsci.
Nažalost njegova odluka da se pridruži srpskoj vojsci nije dobro prošla jer su ga osumnjičili za špijuna zbog čega je bio proteran preko srpske granice. Nakon tog uzaludnog pokušaja vraća se u Austro-Ugarsku gde biva uhapšen na osnovu poternica Ludovikuma.
Međutim brzo je pušten i mobilizovan 1915. i poslat na ratište u istočnu Evropu gde doživljava Brusilovljevu ofanzivu nakon čega vreme provodi uglavnom po bolnicama i banjama zbog slabog zdravstvenog stanja nakon čega se okreće književnosti.
Pored vojnog života bio je poprilino aktivan u politici, pogotovo nakon stvaranja Kraljevine SHS, kad je bio fasciniran Lenjinom i sovjetskom revolucijom i kada je bio angažovan u komunističkom pokretu novonastale države. To je period kad se uveliko razvija njegova spisateljska delatnost i kad je zapravo pisao srpskom ekavicom.
Krajem dvadesetih godina prošlog veka, postao je dominantna osoba u književnom životu bivše Jugoslavije.
Uskoro u klimi slabašne liberalizacije pokreće Jugoslovenski leksikografski zavod, a 1967. potpisuje „Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika“, što je dovelo do ostavke u Centralnom komitetu SKH nakon jugokomunističke hajke na „nacionalizam“. U to vreme je simpatisao zahteve proletera, ali se povukao kad je bilo očito da će Tito ugušiti sam ustanak.
Do kraja života radio je u Leksikografskom zavodu. Umro je 29. decembra 1981. u Zagrebu. Među njegovima delima možemo spomenuti Povratak Filipa Latinovića, Na rubu pameti i Zastave.