„Glava šećera“ je najpoznatija pripovetka Milana Glišića, a inspirisana je srpskim društvom i njegovom stvarnosti u drugoj polovini 19. veka. Pripovetka je 1875. godine u nastavcima objavljivana u časopisu „Otadžbina“.
Analiza
Milovan Glišić osnivač je realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada se u javnom životu digao glas protiv neprosvećenog i nesavesnog činovništva te beskrupoloznih zelenaša koji su ugnetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša.
Pod uticajem ruskih pisaca i svog seoskog porekla, pisac ističe ljubav prema selu i seoskom patrijarhalnom moralu, a nikako ne simpatiše grad. Glišić je realno govorio o selu – niti ga je idealizovao niti ulepšavao. Vrednost njegovih pripovedaka je u humoru i satiri, te u jednostavnom stilu i čistom, lepom jeziku.
Upravo taj jezični izraz karakterističan je za Glišićevo pisanje. On se odlikuje jezgrovitošću i izvornošću, ali ipak i pravilnošću u svojim oblicima. To potvrđuje kako je Glišić nenadmašan poznavalac jezika i to koristi u svom pisanju.
Iako Glišić nije najveći umetnik srpske književnosti i kasnije će da ga naslede mnogo značajniji pisci koji će srpsku pripovetku dovesti do svetskih umentičkih razmera, ne može se poreći Glišićev uticaj na njezine početke, u vremenu kada je pripovetka tek pronalazila svoje standarde i pokušala da se razvije u prihvatljivu književnu formu. Njegov doprinos srpskoj pripovetki je nenadmestiv i očigledan.
Glišić u svom pripovedanju koristi prstenastu formu postavljanja radnje. To znači da radnju priča više pripovedača i to pričajući priču unutar priče. Pisac koristi ovaj način pripovedanja kako bi bolje dočarao postavljenu situaciju, ali i pojačao utisak koji ostavlja na čitaoca, i to atmosferom, tematikom i idejom.
Dodatnu dinamiku i slikovitost dela grade opisi likova. Oni značajno doprinose stvaranju atmosfere, dodatno nose radnju i imaju značajnog uticaja u stvaranju i obeležavanju odnosa.
Fabula se odvija u obliku dve prepletene priče i prati živote dva glavna lika. Prvi značajan lik je seoski kapetan Sarmaševića, a drugi seljak Radan Radanović.
Pisac govori o korupciji, podmićivanju, egoizmu i još mnogobrojnim lošim osobinama vlasti kao delu svakodnevnog života u Srbiji. Prikazuje savršeno organizovan gospodarski lanac u kome su kmetovi samo oruđe za bogaćenje već jako imućne vlasti.
Elementi dela
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetke
Mesto radnje: srpsko selo
Vreme radnje: druga polovina 19. veka
Tema dela: Sprega korumpiranih predstavnika vlasti sa zelenašima te legalna pljačka naivnih i poštenih seljaka
Ideja dela: Autor je hteo da prikaže korupciju tadašnje vlasti
Sadržaj prepričano
Na početku pripovetke kroz susret naučnika i seljaka Radana Radanovića. Radan nje seljak koji taman dolazi s kočijom punom oruđa i živežnih namirnica, a naučnik ga zaustavlja i ispituje čemu služe sve te stvari koje nosi. Ovde vidimo piščev ironičan odnos prema „naučničićima“ koji bi da se bave selom, narodnim životom i narodnim verovanjima, a da isti narod ne poznaju. Pisac osuđuje grad i njegov odnos prema selu. Iz opisa profesora se vidi šta o njemu i sličnima pisac misli (on je buljav, smušen, omalen, „ostrigane“ brade itd.).
Sledi epizoda u kafani u Dubrovi, gde se čitaoc uvodi u priču. U kafani se pije, smeje, ali i priča o svemu što narod tišti: o dugovima, srebroljupcima, crnom popu…
Sve te priče odraz su narodnih verovanja i praznoverja, ali također pripremaju radnju za sve što će kasnije da se dogodi Radanu. Radan ovde priča o tome kako se odvoio od brata, ali nije imao para za novu kuću i morao je da pozajmi pare od lokalnog zelenaša Davida. Radan ne zna šta da radi i kako će da vrati te pare s ogromnom kamatom.
Po odlasku iz kafane, na brodu, pod vodenicom, Radan je ugledao crno dete. Ono se popelo na kola i odlomilo komad šećera s glave koju je Radan kupio po narudžbi kapetana Maksima Sarmaševića.
Kada su se začuli prvi petli dete je nestalo, govoreći Radanu da se moli Bogu i da će da ga upamti.
Radan u zoru stiže kući i tu otpočinje druga priča. Ona je posvećena kapetanu Maksimu Sarmaševiću. Pisac ovde opisuje sliku tog vremena u kojem su predstavnici vlasti bili kritikovani i satirično oslikavani zbog svoje pohlepe i podmitljivosti.
Upravo je Kapetan oličenje svega onoga što Glišić kritikuje. Prikazuje ga kroz ironiju. Sarmašević je ovde opisan kao primer dobrog kapetana, samo zato što ujutro ne dolazi pijan i zato što mu je kancelarija uvek provetrena. Jasno je da se tu radi samo o spoljašnjoj masci lika. Ono suštinsko i moralno izbija na površinu u razgovoru s pandurom Đukom.
Đuka iznova i iznova prodaje seljacima istu glavu šećera, koju oni daju kapetanu za decu, jer „on mito ne prima“. Tako zarađuju i Đuka i kapetan. Đuka dobiva svaku treću paru i time je vrlo zadovoljan.
Svako je svoju ulogu u ovoj prevari odigrao odlično. Kapetan je po okolnim selima držao govore u kojima bi usputno pomenuo koliko puta je od „dragih mu seljaka“ dobio razne lepe poklone, a seljaci bi se posle kod Đuke raspitivali šta bi to oni mogli da mu kupe. Đuka je svakom seljaku, kojem je trebala neka usluga od kapetana, prodavao istu glavu šećera. I tako u pedeset četiri sela.
Iz svake slike, iz svake replike upečatljivo je naslikana pokvarenost i nezajažljivost predstavnika vlasti od najviših do najnižih po rangu.
Ipak, najobimnija i najupečatljivija epizoda je ona na slavi kod Davida Uzlovića. Ovde je do izražaja došao sav primitivizam, bahatost, bezobrazluk, manjak stida i morala onih koji se smatraju prestižnima u selu. Popovi neumereno piju, jedu i pevaju s cigankama.
Bilo je tu i par učitelja, te mnogo drugih ljudi. Ipak, najbitnije ličnosti na slavlju bili su kapetan Maksim Sarmašević i domaćin David Uzlović. Njih dva su tada napravili plan da oduzmu Radanu sve što mogu. Uzloviću se svideo Radanov vinograd, a kapetanu livada – „kakve nema u celoj kapetaniji“. Kako su se dogovorili tako su i uradili.
Radan je od njihove pohlepe ostao unesrećen, osramoćen i siromašniji nego ikad. Od nesreće se propio i jedno veče, tako pijan, sreće kuma Matu, koji je takođe od Đuke kupio glavu šećera. Glava šećera kod Radana budi sećanje na sve loše što mu se desilo, otkako je još prvi put s njom imao posla. I tako rezigniran i očajan on je uzima od kuma i baca u reku.
Epilog se odigrava u kafani „Kod petla“. Tu kafanu je kapatan podigao parama od glave šećera. Iz razgovora Đuke i njegovog poznanika Paje saznajemo da je kapetan nabavio novu glavu i novog pandura za svoj prljavi posao. Đuki je zakinuo 20 dukata od njegovog dela (jer nema poštenja među lopovima). Tada nailazi osuđeni Radan i pita za svoju decu, za koju tada saznajemo da rade kao najamničari. I onda Đuka priča šta se Radanu desilo.
Vlasti su došle da rasprodaju Radanovu imovinu, zbog duga prema Uzloviću. Kada je na red došla kuća, Radan viče nije mogao da se suzdrži. Sav bes i ozlojeđenost su pokuljali iz njega. Radan je ušao u kuću i ubio Uzlovića. Osuđen je na robiju, žena mu je presvisla od muke, a deca rade kao nadničari.
Pripovetka se završava sumorno, poput Radanovog života, u kojem sada vladaju mrak, tišina, slaba svetlost, sumorna pesma…
Analiza likova
Likovi: Maksim Sarmašević (kapetan), Radan (seljak), David Uzlović (zelenaš), Đuka (pandur), Paja (Đukin prijatelj)
Radan Radanović – s određenom namerom pisac ne daje opis Radanovog fizičkog izgleda, jer ga je pisac uzeo kao predstavnika seljaka, pa time izgled pada u drugi plan. Zato su za njegov karakter ključne radnje.
Od početka je, još u razgovoru s profesorom, prikazan kao čovek sa stavom. Inteligentan je i otresit. Ima najbolji vinograd i livadu, a sve to stekao je svojim radom i požrtvovanjem. To znači da je vredan, čestit i da se ne boji napornog rada. Želi da svojoj porodici omogući što bolji život i upravo time pada u klopku.
Sve do uzimanja pozajmice on je slika i prilika idealnog seljaka. Pozajmica (kao nešto što dolazi iz grada) označava njegovu propast.
Kapetan Maksim Sarmašević – u portretu kapetana Sarmaševića ironija se rascvetala do raskoši. On na sebi nosi najnoviju uniformu i ima lep stas – stvoren je da bude kapetan. Ima jedinstven pogled, govor i smeh, a uz njega je uvek pandur Đuka, kojeg Maksim veoma voli. Međutim, pod uglađenom spoljašnošću i prividom prosvetljenog ponašanja krije se opak i gramziv duh birokrate. Taj će duh da pronađe nov način iskorištavanja seljaka i put do brze, ali prljave zarade.
David Uzlović – najbogatiji je čovek u okrugu. Lokalni je zelenaš i predstavnik vlasti. Ne bira sredstvo kojim dolazi do cilja, a svoj novac rasipa onoliko brzo koliko ga i stiče.
Jakov Jakovljević – bivši kapetan koji je u kancelariju dolazio tek nakon što bi ispio nekoliko čašica rakije, zato bi oko njega uvek zaudaralo na alkohol.
Biografija: Milovan Glišić
Milovan Glišić rođen je 1847. godine u selu Gradac blizu Valjeva. Bio je važan srpski književnik.
Školovanje je započeo kod kuće, gde je naučio da čita i piše. Nakon toga je odmah primljen u 2. razred osnovne škole, a sa 16 godina upisuje gimnaziju.
Pošto je dolazio iz siromašne porodice, morao je sam da se snalazi oko preživljavanja tokom školovanja, Zato je morao da radi razne poslove, ali je svejedno stizao da uči i to ne samo za školu već i strane jezike, poput nemačkog, ruskog i francuskog. Počeo je da izučava tehniku, ali je ubrzo prešao na filozofiju.
Prekinuo je školovanje, ali je brzo dobio posao lektora u Državnoj štampariji. Radio je i kao urednik novina, dramaturg i upravnik Narodne bibilioteke.
Oženio se za bogatu ženu, ali je taj brak bio razveden, pa je ostatak života proveo u hotelskoj sobi pod Kalemegedanom.
Glišić se bavio prevodima satira pre nego je prešao na pisanje originalnih pripovetki.
Osim pripovedaka, pisao je i pozorišne komade.
U njegovim zbirkama nalaze se neke od njegovih najznačajnijih satiričnih kratkih priča, među kojima su i „Glava šećera“, „Roga“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zlosutni broj“ i mnoge druge.
Po njegovoj pripoveci „Posle devedeset godina“ snimljen je film „Leptirica“.
Milovan Glišić umro je 1908. godine u Dubrovniku.
Autor: I.S.