Faust, Johana Volfganga fon Getea je jedno od napoznatijih i najvećih dela u nemačkoj književnosti moderne te jedna od najvećih epskih pesama koje su se pojavile u zapadnoj književnosti. Faust kao delo predstavlja mnogo Geteovih postupaka i misli, a prve skice je napravio još dok je studirao pravo. Poslednji čin je završio 60 godina posle prve skice, a samo godinu dana pre svoje smrti. Potiče iz mnogih legendi koje su obeležile evropsko društvo u 16. veku jer su svi o njima pričali, a teoretičari veruju da je Faust zapravo spiritualista ili doktor koji je živio u Nemačkoj.
Analiza
Pravi Faust verovatno je vežbao alhemiju i zarađivao na neki način pružajući spektakl publici srednjovekovne Evrope. Faustova legenda postala je mnogo popularnija nakon njegove smrti. Geteov Faust je neminovno prodao svoju dušu Đavlu da bi dobio dar znanja. Međutim, njegov je život osuđen na propast pa uvek završava kao žrtva u nekoj vrsti Đavolje igre. Faustov život postaje predmet zabave svima koji žele lutati izvan granice morala i religije.
Geteov Faust nam prikazuje i više složene filozofske priče. Delo je napisao dok je istraživao teme književnosti, politike, kulture, religije, filozofije, sve što je barem malo značilo posvetiteljskom vremenu. U ovom delu, Faust nije alhemičar ni mađioničar, Faust je učeni čovek, akademk koji je dosegao svoje granice znanja i učenja i ne može dalje. On traži nešto što će mu upotpuniti život, od čega đe spoznati tajne svemira i prirode. U nagodbi s Đavlom, on izlazi iz svoje radne sobe i saznaje odgovore koje mu svemir pruža.
Vekovima posle Geteove smrti, naučnici i autori su bili fascinirani Geteovim prepričavanjem tema i legende. Drame i novele, pa čak i neki delovi pop-kulture odali su počast Faustu koji ostaje najcenjenija priča modernog doba.
Elementi dela
Vrsta dela: drama
Mesto radnje: Burgdorf
Vreme radnje: neodređeno, kroz delo se isprepliću vremenska razdoblja, u jednom momentu vidimo Fausta večer pre Uskrsa, a u drugom ga Gete stavlja u srednji vek
Tema: Faust prodaje svoju dušu Đavlu u razmenu za znanje i spoznaju o svemiru
Ideja: poslovi sa Đavlem znače nesrećan život
Sadržaj prepričano
Prvi deo
U prvom delu Geteovog dela Faust radnja se menja, dužim i kraćim prizorima. Đavo Mefistofeles i Gospod imaju rasprave koje se tiču ljudske prirode i na kraju sklapaju dogovor oko opklade. Đavo Mefistofeles će kao primer staviti na iskušenje doktora Fausta.
Srednjevekovni učenjak Faust razočaran je životom jer ne može nikako da dođe do konačne spoznaje. Đavo dolazi u obliku psa i pokušava da sklopi sa njim nagodbu. I u tome uspeva. Ako mu Faust preda svoju dušu, Mefistofeles će mu služiti ceo život na zemlji.
Đavo odmah na početku izvodi šalu sa vinom, a zatim odvodi Fausta u kuhinju veštice kako bi ga podmladio, i to uz pomoć čarobnog napitka.
Dalje, u poseti jednom gradu, Faust je sreo mladu, lepu i čednu devojku Margaretu koja mu se svidela. Poželeo je da je osvoji. Tada zamoli đavola da mu pomogne u tom naumu. I stvarno, uz pomoć đavolje pomoći, ali i darova kojima je Faust obasipao Margaretu, ona zatrudni.
Ali stvari se zakomplikuju. Za ceo slučaj saznaje Margaretin brat koji smatra da se mora osvetiti za sestrinu čast. No, Faust ga ubija u dvoboju.
Vrag Mefistofeles odluči da odvede Fausta na jedan skup demona (Valpurgina noć) sa ciljem da mu pokaže onostranost. Margaretu pogodi zli duh i ona se uz grižnju savesti koju oseća, slomi. Ona počini čedomorstvo i završi u tamnici. Faust želi da je oslobodi, ali ona za slobodu ne želi da čuje. Odlučila je da zauvek ostane u tamnici.
Prvi deo knjige završava se odlukom Boga koji je poželeo da se Margareta spasi.
Ceo taj prvi deo knjige koncentrisan je na dve priče. Faustov skepticizam i njegovu konačnu odluka sa đavolom i druga priča koja opisuje Faustovu ljubav prema Margareti. Na početku knjige mogu se videti prizori koji nas vode do problema spoznaje i u kom će odnosu ono biti prema životu.
Drugi deo
Drugi deo knjige podeljen je u šest činova. Ne postoje granice prostora i vremena, a sama radnja je više simbolična.
Prvi čin se većinom događa na carskom dvoru. U carstvu nema novca, no tu uskače Faust. On uz pomoć đavola Mefistofelesa pronalazi novac i vraća carstvo u život. Time je postao omiljen i kod cara.
Car odluči da kaže Faustu da mu stvori Helenu i Parisa i on odlazi prvo u podzemlje kako bi došao do prvobitnih majki. Ceo naum mu je uspeo i on dovodi Helenu i Parisa. No, uskoro ga opčini pojava Helene.
Skoro ceo drugi čin bavi se Klasičnom Valpurginom noći koja je puna svakojakih zbivanja. Tako možemo videti mitološka bića antike i starogrčke filozofe koji se ujedinjuju sa modernom filozofijom i Faustovim humanizmom.
Dolazimo do priče Fausta, Mefistofeles i Homunkulusa koji tragaju za nečim što će biti posebno važno. Homunkulus je veštački proizveden maleni čovek.
U trećem činu Mefistofeles koji se sada može videti kao nakaza Forkijad, dovodi Helenu u tvrđavu ka Faustu. Faust i Helena se venčavaju, a u braku dobijaju sina Euforiona. Euforion ubrzo gine kao Ikar i to odmah nakon rođenja, a tada nestaje i Helena.
Četvrti čin donosi nam borbu između cara i onih koji žele da se dokopaju njegovog položaja na dvoru. Car je na kraju dobio bitku uz pomoć Fausta, tj. Mefistofelesa. Car je Faustu jako zahvalan i nagrađuje ga dajući mu zemljište na moru.
Faust poželi tamo da sagradi nasipe i dovede celu civilizaciju kako bi tamo živela. On u svom naumu ne bira sredstva koja će mu pomoći da dođe do cilja pa tako dolazi i do iskušenja koja mu donosi moć. Zbog njega gine bračni par, Baukida Pohodi Ga Briga i Filemon i Faust ostaje nakon toga slep.
Faust je sada već star stogodišnjak. Konačno tada pronalazi smisao života i sreću kroz ostvarenje cilja za čovečanstvo. Mefistofeles želi da mu naplati svoje usluge tako da što mu uzima dušu, ali u poslednji čas, Fausta spasava zbor anđela.
U drugom delu knjige Faust se vraća činovima kako je drama obično i koncipirana. Oblik je enciklopedijski. Drugi deo je i pun likova, ali i prizora i bavi se „velikim svetom“ tj. dvorom i carstvom. Konstantni dijalog između Fausta i vraga Mefistofelesa i njihove velike različitosti, povezuju celine dramske priče.
Gete je ovu dramu smestio u srednji vek, a nakon toga u antiku pa je pokušao da objasni celokupni tadašnji razvoj. No, on je pokušao i da upozori na probleme tadašnjeg razvoja. Margaretinim stradanjem je zapravo hteo da pokaže šta misli o crkvenom i malograđanskom moralu.
Drugim delom je opet hteo da pokaže do koje mere ide preduzetnička pohlepa i koliko je tehnološki razvoj u osnovi tada u tim uslovima, bolestan. No, iako se kroz celu knjigu glavnim likovima smeje i kritikuje celo društvo, oni su na kraju spašeni.
Analiza likova
Likovi: Faust, Mefistofeles
Faust – prirodoslovac, naučnik, inteligentan, dosegao je svoju granicu u znanju u želi da nauči više. Nezadovoljan je ograničenosti i želi da bude kao Bog, a zna da mu njegove knjige neće pomoći u tome. Očajan, on sklapa nagodbu sa Đavlom uz obećanje da nikad neće biti lenj. Iako mu Đavo pokazuje kako da se prepusti uživanjima na ovom svetu, on ostaje nemiran i nezadovoljan. U stalnoj je potrazi za transcendencijom i smislom života.
Ljubav koju oseća prema Greti donosi mu kratku sreću, ali i to rezultira smrću njegove ljubavi. U braku s Helenom iz Troje takođe doživljava tragediju, ona pada u smrt, kao i sin koji ima sa Helenom Euforion. Kad neuspe da dosegne ideale lepote i ljubavi, Faust najzad nauči kako da prihvati svoje ljudsko ograničenje.
Mefistofeles – Đavo koji nudi Faustu pogodbu, a koju ono prihvata. Večita negacija, sarkastičan, zloban, srednjovekovna evropska ličnost koja nije poznata nikome osim u mitskom svetu. Sposoban je da napravi neku iluziju i prevaru, ali zapravo je slab. Uvek prije odabire razaranje umesto bilo kakve aktivnosti koja će na kraju da ima neku svrhu.
Biografija: Johan Volfgang fon Gete
Johan Volfgang fon Gete (1749.-1832.) se smatra se najvećim nemačkim književnikom svih vremena. Radi se o književniku koji se proslavio u skoro svim književnim vrstama, a zahvaljujući Geteu, razdoblje dok je delovao se naziva „Geteovo doba“ ili razdoblje predromantizma. Njegova dva najpoznatija dela su „Faust“ i roman „Patnje mladog Vertera“.
Studirao je pravo u Lajpcigu i Strasburu, a na poziv vojvode Karla Avgusta otišao je u Vejmar gde je neko vreme delovao kao tajni savetnik. Godine 1780. dobija plemstvo, a neko je vreme radio i kao upravnik pozorišta.
Johan Volfgang fon Gete je poznat kao tvorac ideje i pojma „svetske književnosti“ kao kulturne vrednosti čovečanstva. Poznati književnik je u svom bogatom periodu stvaralaštva preveo i Hasanaginicu na nemački.
Njegova najpoznatija dela bila su: „Egmont“, „Ifgenija“, „Rimske elegije“, „Mletački epigrami“, „Zapadno-istočni divan“, „Iz mog života“, „Poezija i stvarnost“.