„Evgenije Onjegin“ delo je Aleksandra Sergejeviča Puškina i jedno od najvažnijih ostvarenja ruske književnosti. To je jedan roman u stihovima, pisan skoro osam godina, od 1823. do 1831. godine. Najpre je 1925. objavljeno njegovo prvo poglavlje, a onda je izlazio u nastavcima, po poglavljima. Svako poglavlje predstavljao je neki velikim događaj, od Napoleonova pada pa do dekabrističke pobune. U celosti roman je objavljen tek 1833. godine.
Analiza
U središtu romana je ljubavna priča i njena premisa je tematski veoma jednostavna, ali sve ono što se događa oko nje predstavlja sve značajne događaje s početka 19. veka. Zato se roman smatra enciklopedijom ruskog života, pogotovo onog narodnog. U romanu je kroz mnoštvo sižea i sporednih likova jasno prikazana verodostojna svakodnevica života ’20-ih godina 19. veka te nam ona i danas slikovito otkriva razne njene osobitosti. Pa tako doznajemo sve o modi, aktualnim temama, problemima i zanimacijama ljudi u Rusiji tog doba.
Rad na romanu Puškin je započeo u izgnanstvu. Namera je bila da su i njemu okrene dalje od romantizma i napiše realističnu roman u stihovima. Ipak, u stilu romana se jasno vidi i uticaj romantizma, pa roman u nekim delovima nalikuje na Don Juana lorda Byrona. Pre objavljivanja sam Puškin izbacio je mnogo delova iz njega. Namreavao je da roman ima devet poglavlja, ali ih je na kraju ostalo osam, jer je morao izostaviti celo poglavlje u kojem je izneo jasan revolucionarni stav. Puškin se bojao da će ga zbog toga uhititi, pa je taj dio romana uništio. Poglavlja romana mogu se čitati samostalno, jer svako tematski završava, ali se uz svako poglavlje može pripojiti sljedeće poglavlje kao nastavak, pa zajedno čine jednu celinu.
Ovim romanom Puškin je u književnost unio tip „suvišnog čoveka“ upravo u liku Onjegina. To je čovek koji je zbog raznih društvenih promena izgubio svoje mesto u društvu, ostao na nepotreban i „suvišan“ na njegovoj margini. Takav čovek ugrožen je ne samo statusno ili kao koristan dio društva, već i fizički i egzistencijalno.
Osim ovog prototipa, Puškin je za ovaj roman smislio i posebnu vrstu strofe. Ona se kasnije nazvala onjeginskom strofom i sadrži 14 stihova četverostopnog jamba.
Roman je imao utjecaj i na druge umetnosti, pa je tako Petar Iljič Čajkovski prema njemu napisao operu. Djelo je kasnije imalo i druge glazbene adaptacije, ali i one filmske. Delo je prevedeno na mnoge svetske jezike te čini jedno od najvažnijih dela svetske književnosti.
Elementi dela
Vrsta dela: roman u stihovima
Vreme radnje: oko 19. veka
Mesto radnje: Rusija
Tema: ruska povest i ljubavna priča ispričana od strane glavnog lika
Ideja: promišljanje o ulozi pojedinca u kontekstu društva
Sadržaj prepričano
Prvo poglavlje
Roman Evgenije Onjegin počeo je opisom dečaka koji se i sam tako zvao. Opis dečaka se nastavlja kasnije i do izrastanja u mladića. Bio je izuzetno inteligentan i talentovan. Znao je istoriju, ekonomiju, latinski jezik, a i vrlo se lepo odnosio prema ženama i bio je ugodan sagovornik. Bio je rado pozivan na različite zabave kojima se odazivao.
Puno je pažnje posvećivao izgledu, imao je najbolja odela i skupe parfeme. Kancelarija mu je bila uređena do najsitnijih detalja koje je opremio pariškim i londonskim stvarima. Pripovedač za kog se smatra da je u osnovi i sam Puškin često komentariše i ubacuje svoje monologe. Iskazuje vlastito mišljenje i priča sa dečakom.
Knjiga počinje radnjom kada Onjegin odlazi na ples. Tamo se zabavlja do ranih jutarnjih sati. Spominje se i devojka po imenu Elvina u koju je Onjegin zaljubljen, a njene lepe noge nije mogao da izbije iz glave. Onjegin se vraća u ranim jutarnjim satima kući. Umoran je i verovatno će spavati do podneva.
Onjegin nije dobre volje. Takav način života ostavio je traga na njemu. Postao je mrzovoljan, pa više nije imao volju da upoznaje žene, po cele dane je lenčario, a odustao je i od knjiga. Pisac nam daje do znanja da je i on vodio u tom trenutku takav život pa su se njih dvoje sprijateljili.
Često su uživali u zajedničkim druženjima, ali pripovedač hteo da se vrati u Rusiju. Onjegin je hteo da mu pravi društvo na tom putu, ali na kraju nije mogao. Umro je Onjeginov otac, a ubrzo su došli i njegovi dugovi na naplatu. Pošto nije imao snage da ide na sud kako bi tražio pravdu, prepustio im je svu imovinu jer je ionako pretpostavljao da će mu stric ostaviti svo nasledstvo.
Pošto je čuo da će mu stric uskoro umreti, uputio se ka njemu kako bi sebi osigurao njegov novac i imovinu nakon njegove smrti. No, on kasno stiže, stric je umro. Ipak, Onjegin je nasledio sve i počeo svoj život na selu. Ubrzo je shvatio da mu taj život ne odgovara, a pisac nam daje i svoje mišljenje o tome. On priča kako voli miran život na selu. Time se završava prvo poglavlje.
Drugo poglavlje
Ono započinje opisom dvorca i sela gde je boravio Onjegin. Pošto je on smatrao da je život na selu dosadan, razmatrao je mogućnost kako bi mogao da donese novi zakon. Zbog toga je bio podvrgnut ruglu i svi su ga smatrali čudakom.
Tada se pojavio u selu Vladimir Lenski. Osamnaestogodišnji mladić koji se u potpunosti razlikovao od Onjegina. Bio je drag, ljubazan, pun energije i strasti. Za njega je prijateljstvo bilo sveto, a živeo je za dan kada će upoznati svoju srodnu dušu. Nije voleo puno da izlazi i prisustvuje bučnim zabavama. On je imao samo jednu želju. Hteo je upoznati Onjegina.
Iako su njih dvojica bili skroz različiti, postali su nerazdvojni prijatelji. Pričali o svim temama, a kako je Lenski voleo deliti svoju intimu sa Onjeginom, ispričao mu je kako je od detinjstva jako zaljubljen u Olgu. Ovde se ubacuje pisac ponovo sa svojim razmišljanjima, govoreći nam kako je Olga bila dobra i draga, ali će on ipak prvo govoriti o Tatjani, Olginoj starijoj sestri. Olga je bila mirna i povučena devojka, uvek je delovala zamišljeno sa blagim izrazom lica.
Tatjana je volela miran život i čitala je romane kao i njena majka. Majka je bila u braku sa Dmitrijem Larinom, a nakon što su se venčali, preselili su na selo gde je on živeo i pre braka. Tatjaninoj majci se život na selu nije svideo, ali joj je ubrzo postalo svejedno. Bila je presrećna jer je naučila da kontroliše supruga koji ju je neizmerno voleo. Ubrzo on umire. Lenski mu odlazi na grob i zamišljeno sa setom se seća kako ga je ovaj nosio u naručju dok je bio mali. Isto tako hteo je da Lenski stupi u brak sa Olgom.
Treće poglavlje
Lenski i Onjegin ponovo razgovaraju o Tatjani i Olgi. Lenski želi da poseti Larinove, a nakon kratke prepirke Onjegin takođe odlazi sa njim. Kasnije ponovo razgovaraju o njima. Onjegin se raspituje o tome koja je od njih dve Tatjana, smatrajući je zanimljivijom. Celo mesto bavilo se nagađanjima koji će od njih dvojice biti sretnik koji će uspeti da oženi Tatjanu. U isto vreme Tatjana je razmišljala o njima i shvatila da joj je Onjegin zanimljiviji. Misli su je vodile ka tome da je on sve što je ikada tražila od muškarca.
Nakon toga pisac nam otkriva šta će se dalje događati u romanu. Otkriva razgovor Tatjane i njene dadilje Filipjevne. Tatjana joj ispriča kako je zaljubljena u Onjegina i moli je da joj nabavi papir i pero kako bi mu napisala pismo. Pisac govori kako će njegov stil i dalje biti stihovi i kako će sada morati da prevede Tatjanino pismo sa francuskog na ruski.
Tatjana piše Onjeginu u pismu kako se zaljubila na prvi pogled u njega i pita ga zašto je uopšte morao da poseti njenu porodicu. Jer da nije ona bi već uočila nekoga drugoga za koga bi se udala. Piše mu nadalje o tome kako mu ne bi pisala pismo, ali nema mogućnosti nigde da ga sretne. Tatjana je pismo završila tek sutradan, a po dadiljinom unuku ga je poslala Onjeginu.
Prošla su dva dana, a Onjegin nije odgovarao. Lenski je posetio Olgu pa je ona pitala zna li nešto o Onjeginu. On joj odgovara na to da će je posetiti danas pošto prethodnih dana nije imao vremena, jer je bio zauzet poštom. Na to se Tatjana posrami.
Tatjana je Onjegina nestrpljivo čekala i čujući topot kona, on konačno dolazi. U tom trenutku pisac govori kako će nastaviti da piše posle jer sada mora da ide u šetnju i na spavanje.
Četvrto poglavlje
Zbog neugodnih ljubavnih iskustava Onjegin govori kako je osam godina bio zaljubljen, ali sada više nije. Ipak, kaže Tatjani kada su se sreli u njenom vrtu kako nije ostao ravnodušan na njeno pismo. U priči joj spomene kako bi ona bila idealna žena za njega kada bi odlučio da se oženi. Ipak, on to ne planira. Otkriva je da je voli na način kao što brat voli sestru, a možda i malo više od toga, da će se kasnije zaljubiti ponovo u nekoga drugoga i kako nema razloga da bude tužna.
Ipak, Tatjana je sve tužnija, a Lenski i Olga sve srećniji. Sve se više druže zajedno, sve su zaljubljeniji i pišu jedno drugom pisma. Dolaze zimski meseci, Onjegin dane provodi ne radeći ništa. Posećuje ga Lenski i poziva ga na Tatjanin imendan. Onjegin mu kaže da će se odazvati. Lenski otkriva kako će se on i Olga venčati.
Peto poglavlje
Tatjana je volela hladnu rusku zimu i sneg. Sneg je pao nešto pre njenog imendana, u januaru. Radnja petog poglavlja započinje Tatjaninim snom. Ona je usnula ružan san u kom Onjegin ubija Lenskog i to joj nije dalo mira. Osećala je duboko u sebi da će se dogoditi nešto loše.
Larinovi su te subote kada je bio Tatjanin imendan imali mnogo gostiju. Došli su i Onjegin i Lenski, a Onjeginu je bilo vidno neugodno što je sedeo preko puta Tatjane. Ona takođe nije bila ravnodušna, taj nemir je mučio. Onjegin čestita Tatjani imendan samo se blago poklonivši što kod Tatjane pobudi olakšanje.
Onjegin je međutim hteo da se osveti Lenskom što mu je prouzrokovao takve neugodnosti. I to je učinio na način da je uzeo Olgu u naručje i zaplesao sa njom. Plesali su dugo zajedno što je jako razbesnelo Lenskog. Poglavlje se završilo tako da je Lenski otišao kući ljut po pištolje.
Šesto poglavlje
Onjegin je bio zadovoljan svojom osvetom. Tatjanu je mučilo to što je videla i zbog toga nije mogla da zaspi. Pisac nam daje do znanja da će nam o tome dalje nastaviti da priča sledeći put.
Radnja se prebacuje na Zareckog. Radi se o poštenom čoveku i prijatelju Onjegina koji ga je jednog jutra posetio. On mu donosi poruku Lenskog koji ga izaziva na dvoboj. Onjegin mu odmah odgovara da je spreman na to, a Zarecki pritom odlazi. Onjegin tada razmišlja o tome kako ipak nije trebao da se petlja u sve to. Lenski je pak pomalo iznenađen kada je saznao da je Onjegin prihvatio njegov poziv na dvoboj i da se njih dvojica moraju sastati sutradan kod mlina na dvoboju.
Jutro je stiglo i obojica su pohitali na dogovoreno mesto. Pištolji su bili spremni, a trebali su jedan od drugoga da se udalje šesnaest koraka. Kada su ih izbrojali, okrenuli su se jedan prema drugome i naciljali. Ipak, Onjegin je bio brži i upucao Lenskog. Tada mu je bilo žao ali nije mogao više ništa učiniti.
Pisac nam dalje daje uvid u to kakav bi život Lenskog bio da je ostao živ. Otkriva nam da je sahranjen pokraj potoka i ispod borova. U prolazu pored njegovog groba, mnogi su zastajkivali i pitali se šta je sa ostalima. Šta je s Tatjanom, Olgom i Onjeginom. Pisac nam govori da će nam to otkriti nekad kasnije, a sada priča o svom životu i o tome kako mu prolazi mladost…
Sedmo poglavlje
U sedmom poglavlju pisac nam govori da je došlo proleće. Priča priču dalje i govori o tome kako je Olga već našla novu ljubav te se udala. Tatjana je ostala sama, a Onjegin je nestao iz sela.
Za vreme jedne šetnje, Tatjana odlazi do Onjeginove kuće i razgleda unutrašnjost. Sve je to jako dirnulo pa sutradan ponovo odlazi tamo. Ulazi u biblioteku i razgleda Onjeginove knjige. Čita ih i primećuje kako je pisao svoje osvrte.
Majka odlučuje da je za nju najbolje da ode u Moskvu kako bi se tamo što pre udala. Tada se oprašta od života na selu i sa tugom odlazi u grad.
Nakon dugog putovanja dolaze Tatjana, njena majka i tetka u Moskvu i smeste se kod stare tetke koja je već dugo bolovala od tuberkuloze. Ubrzo je Tatjana svakodnevno odlazila u goste, a rodbina se trudila kako bi joj što pre našla supruga. Na kraju, našli su joj izvesnog generala, ali pisac nam govori da već vidi da joj se on ne sviđa pa će o njemu pričati kasnije.
Osmo poglavlje
Pisac priča o tome kako je još za vreme studentskih dana upoznao devojku u koju se zaljubio. Primetio je Onjegina. On je sada mladić od 26 godina, nema porodicu i ne radi ništa. Putuje puno, a sliku mrtvog prijatelja ne može da izbaci iz glave. Sa jednog putovanja odmah je otišao na ples te tamo ugleda poznatu damu. Odmah mu se učini da se radi o Tatjani. Susreće kneza i pita ga o kome se radi, a on mu govori da je to njegova žena Tatjana Larinova. Onjegin se pritom začudi i pita koliko su dugo zajedno, a ovaj mu odgovara već jako dugo, skoro dve godine.
Nakon nekog vremena Onjegin je pozvan na večeru kod kneza i Tatjane. On tada shvati da je ponovo zaljubljen u nju i ne može se pomiriti sa njenom ravnodušnošću. Sada je on odlučio da njoj piše pismo. Iako se razboleo, nije hteo da ode u bolnicu.
U pismu Onjegin joj govori kako je zaljubljen u nju i moli je da mu izjavi isto. Iako je napisao još dva pisma nije dobio Tatjanin odgovor. U proleće je odlučio da je poseti. Dugo su pričali i ona mu govori kako se na nagovor majke morala udati. U to, čuje se topot kona. Dolazi knez, a radnja romana se tako završava.
Analiza likova
Likovi: Evgenije Onjegin, Lenski, Olga, Tatjana, pripovedač
Evgenije Onjegin – glavni lik, popularan i rado viđen u društvu. Voleo je davati svoje viđenje nekih dešavanja, no sve je to na kraju delovalo površno jer nije bio visokoobrazovan. Bio je praktične naravi i sa smislom za ekonomiju, dok za književnost i umetnost nije bio nadaren. Budući da se kretao u visokim krugovima, ponašao se poput ostalih ljudi iz tog društva – dugo je spavao, odlazio je na gozbe, plesove i u pozorište. Bio je šarmantan i znao je kako osvojiti žene pa su ga one volele. Zbog toga ih je često menjao i slamao im srca.
Često je bio licemeran i teška karaktera, ali s druge strane je bio nežan, pametan i šutljiv. Ponekad je znao i plakati, a budući da nije bio zadovoljan životom koji živi, često je znao biti i mrzovoljan. Ne može da se kaže da je Onjegin isključivo pozitivan ili negativan lik, jer ima i dobrih i loših osobina. Ne prepoznaje vrednost ljubavi i prijateljstva pa tako nije sprečio smrt prijatelja, iako je to mogao. Tek u poslednjem poglavlju vidimo promene u njegovoj ličnosti, a autor nas ostavlja s nadom da će on postati bolji.
Tatjana Larina – lepa, krhka, povučena i bledolika devojka. Odrasla je u mirnom obiteljskom okruženju na selu. Dane je provodila čitajući romane. Volela je da bude sama pa je zbog toga ostavljala dojam tajanstvenosti, što je još više naglašavalo njenu lepotu. Želi da oseti ljubav, a u Onjegina se zaljubila na prvi pogled. Njen život nakon toga postaje podređen njemu. Tatjana čezne za susretom s njim, a romani joj postaju još veći užitak jer u glavnim likovima vidi Onjegina. Ona je neiskvarena i iskrena, nema iskustva pa je pomalo i naivna. Nije mogla da zadrži za sebe osećaje koje je imala prema Onjeginu pa je odlučila da mu napiše pismo i prizna šta oseća. Onjeginovo odbijanje i smrt Lenskog bili su udarci koji su je naterali da brže odraste. Unatoč svemu, nikada nije bila ogorčena i isfrustrirana nego se prilagođavala društvu u kom je živela.
Vladimir Lenski – mladić od 18 godina. Bio je na školovanju u Nemačkoj, a njegovi uzori bili su Gete i Šiler. Lenski je bio nagle naravi, voleo je život slobodu, prijateljstvo i ljubav. Također je voleo selo i prirodu, ali ne i ljude koji su tamo živeli. Bio je prijatelj od Onjegina. Lep je, bogat i poželjan ženik. Bio je jako zaljubljen u Olgu koju je poznavao još od detinjstva. Na kraju je bio žrtva sopstvenih zabluda te idealiziranja ljubavi i prijateljstva. Na kraju umire, a Olga se nakon toga udaje za drugoga.
Biografija: Aleksandar S. Puškin
Aleksandar Sergejevič Puškin bio je ruski pesnik. Rođen je 6. juna 1799. godine u Moskvi. Smatra se da je bio ponajbolji pesnik i otac moderne ruske književnosti. U ranom detinjstvu prepušten je vaspitanju seljaka Nikite Kozlova i seljanke Arine R. Jakovljeve.
Aleksandar je po ocu bio potomak stare plemićke porodice, dok mu je majka bila unuka Gannibala, slavnog etiopskog kneza koji je delovao kod cara Petra Velikog. Roditelji su ga kao dete poslali na školovanje 1811. godine u licej pored Petrograda.
Dok se školovao u liceju počeo je pisati, a posle završetka škole već je bio poznat u svetu pesnika. Iako je na početku prihvatao klasicističku tradiciju, posle ju je odbacio. Počeo je pisati romantičke poeme i kretao se u društvu mnogih intelektualaca, zbog kojih je njegovo stvaralaštvo još jače.
Najpoznatija dela su mu: „Mocart i Salieri“, „Pir za vreme kuge“, „Kapetanova kći“, „Dubrovski“, „Pikova dama“, „Kavkaski zarobljenik“, „Cigani“, a životno delo mu nosi naziv romana „Evgenij Onjegin“. Umro je 29. januara 1837. godine od posledica ranjavanja.