Don Kihot je roman španskog književnika Miguela de Servantesa. Sastoji se od dva dela, od kojih je prvi deo objavljen 1605. godine, a drugi deset godina kasnije.
Analiza
Delo je u kratkom vremenskom razdoblju postalo jedna od najčitanijih knjiga u Španiji i doživelo brojna ponovljena izdanja, među kojima i ona na engleskom i francuskom jeziku.
Roman je prvenstveno zamišljen kao parodija na račun tada vrlo popularnih viteških romana, ali je kasnije postao jedan od najoriginalnijih romana u svetskoj književnosti. Delo je postao popularno upravo zbog glavnog junaka koji se umesto da živi u stvarnosti potpuno upustio u svet iluzije i mašte. Život koji je bio dosadan je stavio u drugi plan i prepustio se pustolovinama i avanturama.
U celini, roman je jedna humoristična i avanturistička priča koja je zaslužila pažnju čitaoca i da bude uvršena u obrazovni sistem kao obavezno štivo – lektira. Ovde se nalazi snažna poruka – da pravda uvek pobeđuje nepravdu i da se dobri nagrađuju.
Elementi dela
Vrsta dela: roman
Mesto radnje: Španija, u malom mestu u pokrajini Manča
Vreme radnje: 16. vek
Tema: avanture Don Kihota koji je umislio da je vitez
Ideja: pravda uvek pobeđuje nepravdu, dobra dela se uvek nagrađuju
Sadržaj prepričano
Radnja romana događa se u 16. veku u Španiji u malom mestu u pokrajini Manča, gde je živeo plemić od pedeset godina Alonzo Kihano, suvonjav, mršav i veliki ljubitelj lova. Dosadan život u selu naveo ga je da potraži zabavu i uzbuđenje u čitanju starih romana u kojima su se vitezovi lutalice borili protiv divova, oslobađajući device i ubijajući strašne zmajeve.
Toliko je duboko uronio u izmišljeni svet da mu se mozak „osušio“ i pamet pomutila, zbog čega je zaključio da treba obnoviti drevno viteštvo. Kada je našao stari oklop, šlem i rđavi mač, osedlao je svog konja Rosinanta i osetio se spremnim za avanturu. Konj možda nije delio njegov entuzijazam jer nije bio više tako mlad.
Kako su vitezovi u pričama imali devojke koje su spašavali tako je i Kihot odabrao jednu seljanku iz susednog sela, davši joj mnogo vrlina u svojoj mašti. Don Kihot od Manče jednog jutra je tako potpuno neopaženo izašao iz svog doma i nakon celodnevnog jahanja stigao do gostionice za koju je pomislio da je dvorac.
Kako je pomislio da je gostionica dvorac zatražio je od gostioničara da ga posveti za viteza, a budući da je gostioničar bio vesela osoba spremna na šalu, prihvatio je čudan predlog svog gosta. Avanture zabavnog viteza su tako počele tek na povratku kući.
Prvo je zapretio seljaku koji je tukao svog slugu, a koji je nakon toga dobio još više batina. Zatim se sukobio sa grupom mazgara koji nisu hteli da pokažu poštovanje Dusineji od Tobosa, gospodarici njegova srca. Kada su pred sobom videli poludelog starca dobro su ga istukli. Kihotu je na kraju pomogao jedan seljak da dođe kući, a kada su ga videli gazdarica i sinovica odlučili su nešto preduzeti.
Smatrali su da bi trebalo spaliti sve knjige ili viteške romane koji su predstavljali pravi otrov za Kihota, a zbog čega se odlučio na tako suludi čin. Odlučili su zazidati sobu u kojoj su se knjige nalazile, a kada se „vitez“ oporavio rekli su mu kako je zli čarobnjak učinio da soba nestane. Izgleda da se Kihot opametio jer sledećih petnaest dana nije učinio ništa čudno.
U međuvremenu je nagovarao komšiju Sanča Panzu da postane njegov štitonoša, a on će mu zauzvrat ponuditi ostrvo na kom će biti guverner. Jednog dana neopaženo krenu iz sela prema uzbudljivim avanturama. Tako su jednog dana stigli do polja na kom se nalazilo trideset vetrenjača. Donu se učinilo da su to divovi i odjednom je nasrnuo sa svojim konjem da bi se obračunao sa tim strašnim zverima, ali svaki put neuspešno. Uzalud ga je Sančo pokušao da uveri kako su to vetrenjače, a ne divovi.
Drugom prilikom su Don i Sančo naleteli na stado ovaca. Don Kihot je pomislio kako se radi o vojsci koju treba da pobedi i nasrnuo. Jedva je izvukao živu glavu pred navalom pobesnjelih pastira. Dok su Don i Sančo hrlili prema novim avanturama za njima su u potragu krenuli pastor i seoski brijač. Kada su ih napokon pronašli strpali su Dona u kavez na volovskim kolima i odvezli kući.
Don Kihot je ozdravio nakon nekog vremena, ali nije došao k sebi i tako su on i Sančo krenuli po treći put na urnebesno putovanje. Put ih je prvo odveo u Toboso gde je Don želeo da poseti svoju Dulsineju. Sančo koji je trebao da dogovori njihov susret odlučio je da se posluži varkom i za prvu seljanku koju su sreli rekao je Donu da je to njegova Dulsineja. Ali na njegovo veliko iznenađenje Don je rekao kako ona ne može nikako biti njegova odabranica i da se neki zli čarobnjak umešao kada je od lepe devojke nastala gadna spodoba.
U međuvremenu je Sanson Karasko razmišljao kako da odvrati Dona od njegovog nauma pa se preobukao u viteza i izazvao Dona na dvoboj gde se pobeđeni mora podčiniti volji pobednika. Na iznenađenje mnogih Kihot je pobedio Sansona koji se jedva izvukao. Nakon veličanstvene pobede Don Kihot i Sančo su stigli do poseda vojvode i vojvotkinje koji su znali o kakvim se likovima radi, pa su se odlučili dobro zabaviti.
Naredili su svima da se ponašaju kao da je Kihot zaista vitez, svi su mu morali ukazivati počasti, a dvorske dame zaljubljivati u njega. Vrhunac je trebala biti pojava začarane Dulsineje koja će dobiti slobodu ako Sančo dobrovoljno primi 3300 udaraca bičem po stražnjici. Znajući da je Don obećao Sanču ostrvo ako ga posluša, vojvoda je odlučio i to realizovati.
Ostrvo je na kraju predstavljalo malo selo Barataria. Vojvoda je stanovnicima dao uputstva kako moraju da prihvate novog upravnika, koji je iako nepismen i neuk, ozbiljno shvatio svoj posao. Ali morao je novi položaj da napusti nakon deset dana ostavši bez položaja i novca.
Sanson Karasko opet izaziva Dona na dvoboj i ovog puta uspeva da ga pobedi. Naredi Kihotu da prestane da bude vitez skitnica na godinu dana. Na povratku u selo u Donu se javila nova ideja, odlučio je da će postati pastir i živeti onako kako je to prikazano u pastoralnoj književnosti. Kada se na kraju vratio kući Kihot se razboli i odrekne viteških lutanja kao ludosti. Sančo ga je pokušao nagovoriti da opet krenu na put, ali Don je to odbio i na kraju je umro kao Alonzo Kihano.
Analiza likova
Likovi: Don Kihot, Sančo Pansa
Don Kihot – načitan mladić plemićkog staleža koji je načitan. Najviše voli da čita romane o vitezovima pa tako odluči da i sam postane vitez. Odlazi na pustolovinu u Španiju gde je ustrajan u svojim naumima čak i onda kad ga zadese nevolje. Pomalo neracionalan, ali ipak plemenit i dobar. Njegovo ponašanje graniči s ludošću, ali borba za pravdom mu ne prestaje ni kad je uzaludna.
Sančo Pansa – veran svom gospodaru, odan i nikad ga ne ostavlja na cedilu. On je čovek iz naroda i naivni je seljak. Voli da preteruje u piću i jelu, a sklon je i pričanju poslovica koje je čuo u narodu.
Biografija: Miguel de Servantes
Miguel de Servantes rođen je 1547. godine u Španiji u gradiću Alkala de Henares, blizu Madrida kao jedno od sedmoro dece u porodici. Pretpostavlja se da su česte selidbe sa porodicom u ranoj fazi života uticale na njegov način pisanja. Školovao se u dva velika grada, Sevilji i Madridu, a upravo je tamo počeo da piše prve pesme.
Kada je napunio dvadeset godina odlazi na put u Italiju i tamo se upoznaje sa neverovatnom čarolijom italijanske književnosti. Najviše su ga očarala dela Bokačija i Dantea. Dolaskom u Italiju život mu je postao burniji, pa je tako učestvovao u mnogim bitkama, a čak je bio u zarobljeništvu u Alžiru gde je proveo pet godina.
Nakon Italije se vraća nazad u rodnu Španiju i počinje više raditi na svojim delima. Uprkos tome što je napisao mnogo dela, nažalost nikako se nije mogao nametnuti. Romani nisu imali zadovoljavajući uspeh, a kako nije bilo ni novca Servantes je bio na rubu bankrota.
Propast bankara koji se brinuo za njegov novac odvodi ga opet u zatvor gde je počeo da piše prva poglavlja svetski poznatog romana „Don Kihot“. Iz romana će na kraju nastati parodija i on će sa njom postići toliko željen uspeh.
Nakon romana „Don Kihot“, izdao je deset novela i počeo pisati poeme. Servantes je napisao i nastavak priče o slavnom vitezu, što je postiglo velik uspeh u Evropi i šire. Ostao je poznat kao jedan od najvećih pripovedača ne samo u Španiji nego i šire i jedan od najvećih pisaca u istoriji književnosti. Umire u Madridu, 1616. godine.