„Dekameron“ je zbirka od sto novela, a nastala je u 14. veku. Dolazi od grčke reči deka hemeron, što znači deset dana. Dekameron je prema tome Knjiga o deset dana u kojoj su sve novele povezane u jednu celinu, a svaka od njih ima različitu temu i sadržaj.
Analiza
U nekim od novela prisutni su likovi iz antičkog doba, koji su vešto ukomponovani u sadržaj momentalnog pripovedanja. Autor je u svaku od priča utkao posebnu poruku. Novele ukazuju na poroke koji su vladali u vreme kada su nastale i imaju mnogo sličnosti s današnjim vremenom.
„Dekameron“ može da se smatra začetkom europske proze. Kroz ove novele pre svega uočavamo svakodnevicu tog vremena, ali i legende, pesme i pučke priče koje su u Europu stifle tokom križarskih ratova. Čitajući ovo delo, možemo da primetimo kako je Bokačo bio veliki poznavalac antičke književnosti.
U deset dana tokom kojih se odvija radnja, sedam devojaka i tri mladića pripovedaju svoje priče. Oni beže od kuge koja počinje da se širi po Firenci. Kako bi im vreme brže prošlo, svako od njih svaki dan pripoveda jednu novelu. Temu im svakog dana odredi kraljica ili kralj tog dana.
Primitivizam, neznanje i praznovjerje samo su neki od karakteristika malog i neukog čoveka, a kojima se izruguje Bokačo. Njegove kritike nisu izbegli ni oni učeniji pa tako autor vešto opisuje licemerstvo, pokvarenost i bahatost sveštenika koji se verom služe samo kao parvanom za zgrtanje para i uživanje u zemaljskim dobrima.
Elementi dela
Vrsta dela: novele, ukupno njih sto
Mesto radnje: Firenca
Vreme radnje: 1348. godina
Tema: opuštene priče mladih ljudi o različitim temama iz vremena kada je kuga vladala Firencom
Ideja: Zajednička pouka koju nose sve novele jest uzdizanje svih ljudskih vrednosti i spontanosti individua u određenim situacijama te oslobađanje od lažnog morala. Svaki čovek ima pravo na sreću, slobodu tela i duha te na slobodno ispoljavanje emocija.
Sadržaj prepričano
Prvog dana u prvoj noveli se opisuje Kjapeleto, prevarant iz Toskane, koga su u to doba smatrali jednim od najvećih grešnika. Bogati trgovac Muskijato Francesi unajmio ga je da ode do Burgunđana i natera ih da vrati dug. Obećao mu je nagradu, deo tog duga i ponešto Francesijeve robe. Zaputio se u Burgundiju, gde ga primaju lihvari, dvojica braće. Kjapeleto se kod njih, međutim naglo i jako razboli. Kako je bilo očito da će uskoro umreti, pa su braća pozvala sveštenika da ga ispovedi i pruži mu bolesničko pomazanje.
Kjapeleto pristane. Kad je svećenik došao, on mu je govorio svakakve laži koje sveštenik nije shvatao. Ispričao mu je da nikad nije spavao sa ženom, da je veliki vernik koji se ispoveda svake nedelje, odlazi u crkvu, svakodnevno moli i mnogo drugih stvari koje nikad nije zapravo učinio. Sveštenik mu je pružio oproštenje greha i dao mu poslednju pomast. Lihvari su znali da to nije istina i bilo im je jako smešno kad su čuli za Kjapeletove laži svešteniku.
Kjapeleto je nakon nekoliko dana umro, a sveštenici su ga pokopali u svom samostanu. Zbog mišljenja da je bio veliki vernik proglasili su ga za sveca, a njihov narod ga i danas takvim smatra i poštuje.
Trećeg dana u takođe prvoj noveli radnja se seli u Lamporekio, ženski samostan. U tom samostanu je živeo i starac Nuto koji je tamo bio zaposlen kao vrtlar. Međutim, nije bio zadovoljan svojom platom te je odlučio da ode. Zadatak mu je bio da pronađe novog vrtlara koji će ga moći zameniti. Za to je doznao mladić Maseto pa je odlučio da preuzme taj posao. Dobio je ideju da se pravi nem kako bi se obogatio i postao vrtlar u samostanu, što mu je i uspelo.
Ubrzo nakon toga, časne sestre su se počele pitati kako bi bilo da budu sa muškarcem i da im nedostaje nežnosti i strasti. Kako je Maseto jedini dolazio u obzir, htele su da ga zavedu. Tome se on nije nimalo protivio pa je spavao sa svim časnim sestrama u samostanu. Potpuno se umorio od toga, pa je na kraju priznao sve. No, one su mislile da je čudo što je progovorio, pa je na kraju postao i čuvar samostana. Kada je upravnica samostana umrla, on se vratio kući, bogat i zadovoljan. Do kraja svog života on je uživao u svom bogatstvu i blagodatima koje dolaze sa tim.
Petog dana deveta novela opisuje Federiga Alberiga, mladog, čestitog i poštenog mladića. On se, naime zaljubio u mladu plemkinju Đovanu koja njegovu ljubav nije prihvatala. Iako se on trudio, nije htela da mu uzvrati ljubav. Kako bi je osvojio, živeo je raskalašeno i uređivao se kako bi ga primetila. Zbog toga je osiromašio, izgubio sve što ima i ostao mu samo njegov soko.
Zatim Đovana ostane bez muža koji se razboleo i naglo umro. Njoj ostane svo njegovo bogatsvo, a uskoro joj umire i sin. Sama, napuštena i usamljena odluči da poseti Federiga. Kako je ostao bez ičega, nije imao čim da je ponudi. Osim svojim sokolom, što je i uradio. Kada je ona to saznala, osećanja su joj se promenila. Zavolela ga je, odlučila da se uda za njega i učinila ga bogatim.
Zadnjeg, desetog dana radnja desete novele događa se na dvoru markiza Saluca. On je, po naređenju svojih podanika, morao što pre da nađe ženu i oženi se. Iako nije bio posebno zainteresovan, odabrao je mladu Grizeldu, kćerku poznatog kmeta. Sa njom kasnije dobija i dvoje dece, no on i dalje nije siguran da li ga oba zaista voli.
Zato se doseti da bi je mogao proveriti tako da odglumi da je dao da mu ubiju decu. Zatim, glumeći da je više ne voli, da mu je dosadila i voli drugu ženu, tera je iz kuće i poziva svoju kćerku koja mu glumi novu ženu. Nakon što shvati da Grizelda sve to podnosi i voli ga i dalje, zove je da se vrati kući i pokazuje joj njenu već odraslu decu. Ona se vraća, a oni je primaju nazad sa poštovanjem.
Analiza likova
Kroz delo se provlači veliki broj likova koji prenose svoje mišljenje i moralne poruke o nekim temema iz njihovog vremena. Mladići i devojke pričaju svoje priče i kroz priče se pojavljuju mnogo likova i događa zbog čega sama karakterizacija likova postaje nevažna, jer su moralne poruke ono što autor stavlja u prvi plan.
Autor se ne bavi opisivanjem likova, već onime što govore, a prikazan su na kritičan i raznovrstan način.
Biografija: Đovani Bokačo
Đovani Bokačo rođen je u Parizu 16. juna 1313. godine. Školovao se u Napulju, a najveći deo života proveo je u Firenci gde je i započeo svoje stvaralaštvo. Započeo je pisanjem romana „Filokolo“, a zatim su usledele poema „Teseida“ i spev „Filostrato“.
Kasnije piše i mnoge druge poeme, ekloge i dela sa antičkom mitologijom. U svom poslednjem razdoblju stvaralaštva, najviše piše satire i dela na latinskom jeziku.
Ostao je zapamćen i kao prvi dantist. Očaran Danteovim stvaralaštvom komentirisao je prvih 17 pevanja Danteovog „Pakla“ i napisao delo „Trattatello in laude di Dante“.
Bio je cenjen i poznat, no svejedno nije bio potpuno zadovoljan svojim životom. 1362. godine doživljava duhovnu krizu te razmišlja da se odrekne pisanja i književnosti.
Razmišljao je o smrti, povlačio se u sebe i zbog toga je verovatno i oboleo. Umro je u Sertaldu 21. decembra 1375. godine.