Čiča Gorio je roman o ljubavi Goria prema njegovim kćerkama. U romanu se najviše govori o tome koliko može biti velika ljubav jednog oca i koliko deca mogu ići daleko u iskorišćavanju dobrote koju im pružaju njihovi roditelji. Tema romana je i želja čoveka da uspe u velikom gradu.
Analiza
Balzak je dobio ideju da bi bilo dobro da napiše više romana o mestu i vremenu u kojem je živeo i da ih objavi kao „Ljudska komedija“. Delo je trebalo imati prikaz značajnih tema koje su karakteristične za francusko doba u to vreme. „Čiča Gorio“ je najpoznatiji roman u Ljudskoj komediji, a deo je ciklusa koji autor naziva „Prizori iz privatnog života“. Tema dela je zapravo ono šta i sam naslov govori – privatan život. Autor piše o željama za prihvatanjem u aristokraciju, isticanjem, uspehom, ljubavlju, novcem.
Balzac je živeo u Francuskoj u vreme kada su se dešavale političke promene, a društveni slojevi preklapali. To je bilo vreme kada se društvena nepravda pokazala kao najvećić negativac protiv kojeg se siromasi (niži slojevi) nisu nikako mogli da bore. U zemlji je vladalo siromaštvi i glad dok su se bogataši družili na otmenim plesovima, aristokratskim sastancima u svojim otmenim delovima grada.
U ovom delu autor spaja kontradiktorne elemente koje su bili karakteristični za ondašnje društvo, postavio ih je u neku „mikrosredinu“ društva – pansion udovice Vaker u koju dolaze ljudi iz određenih razloga. Pansion je strukturisan po društvenim prilikama pa se tako i ovde nalaze lepe sobe i one manje lepe. Svako dobije ono šta može da plati. Pansionom autor simbolički predstavlja društvo – oni s manje novaca moraju se zadovoljiti s lošim sobama dok onima sa više novaca pripada sve otmeno.
Elementi dela
Vrsta djela: roman
Mesto radnje: Pariz
Vreme radnje: 1819. godina
Tema djela: prikaz pariškog društva i svakodnevnice u vreme političkih promena
Ideja: porodica nam uvek treba biti na prvom mestu ispred ugleda i uspeha
Sadržaj prepričano
Pansion Voker povezuje tri fabule ovog romana. Svaka fabula vezana je uz jednog lika koji živi u pansionu. Prva fabula je čiča Gorio, druga Ežen Rastinjak, a treća Votren. Roman počinje bogatim opisom pansiona u duhu realizma.
Kada je čiča Gorio došao u pansion svi su se divili njegovoj odeći, ali s vremenom to oduševljenje pada jer je Gorio počeo da se seli u jeftinije sobe u sklopu pansiona. Pre je bio bogati proizvođač testenine, ali sve novce je dao svojim kćerima kako bi se bogato udale i nakon toga one mu okreću leđa i ostavljaju ga u siromaštvu.
Ežen Rastinjak je bio mladić iz plemićke porodice koji je došao u Pariz da studira pravo, ali poželeo je da bude deo visokog pariskog društva pa se u potpunosti posveti svem cilju. Stupi u kontakt sa svojom rođakom pod imenom Bozean i ona ga upoznaje sa jednom od Gorioovih kćerki, Anastazijom.
Kada Rastinjak dolazi k njoj vidi Gorioa kako odlazi iz jedne od prostorija i potom upita Anastaziju kakva je njena povezanost sa Gorioom. Zbog toga ona njemu zauvek zatvara vrata svoje kuće bez odgovora na to pitanje.
Rastinjak se preko svoje rođake upoznaje i sa drugom Gorioovom kćerkom Delfin za kojom je poludeo čim ju je prvi put video u italijanskoj operi. U međuvremenu Votren savetuje Rastinjaka da treba da se bori za svoj cilj i ubije ako treba. Odlazi toliko daleko u svom savetovanju da mu čak odabere žrtvu – brata gđice Viktorine koja bi zbog njegove smrti mogla da nasledi bogatstvo.
Rastinjak nastavlja svoje druženje sa Delfin i kad god se vrati u pansion prepričava Goriu kako mu je bilo i kako je ona. Gorio još uvek obožava svoje kćerke iako su ga odbacile i njihova sreća je sve što njemu treba da bude srećan.
U pansionu se dogodi skandal nakon što se sazna da je Votren odbegli robijaš zbog čega dolazi policija i odvodi ga. Gospođa Voker je slomljena nakon toga jer joj se pansion prazni zbog tog događaja.
Čiča Gorio se razboleo i Delfin koja ga nikad nije posetila dolazi da ga vidi. Na njegov pogreb stižu samo prazne kočije njegovih kćerki koje nisu mogle lično da dođu jer su se rano ujutro vratile sa plesa. Pogreb je finansirao Ežen koji shvata da ne može obzirno protiv ovog sveta, pa odlučuje da se bori sa njim i tako završava delo.
Analiza likova
Likovi: Gorio, Ežen Rastinjak i Votren
Gorio – jedan od stanara u pansionu. Nekadašnji pripadnik bogatijeg sloja društva jer je posedovao fabriku testenine, ali su ga ćerke osiromašile. Prodao je sve šta je imao da bi im dao dobar miraz misleći da će da brinu za njega kada se udaju bogato. Sudbinom njegove ćerke udajom dobivaju samo još više dugova koje on pokušava da podmiri. Trudi se pomoći, otkida od sebe da bi dao njima. Veoma voli svoje ćerke i ne vidi da ga iskorištavaju, sve što želi je da budu srećne. Na samrti shvata kakve su zapravo i on umire sa prezirom prema sopstvenim ćerkama.
Ežen Rastinjak – 21-godišnji student prava koji živi u siromašnim uvetima iskorištava svoju siromašnu porodicu za novac. Kao i ćerke čiče Gorio, i on traži svoju sestru i majku da mu šalju novac iako zna da nemaju. One takođe otkidaju od sebe da mi bu poslale, ali za razliku od ćerki čiče Gorio, Ežen oseća veliku grižnju savesti i iskreno se nada da će jednog dana moći i on njima da pomogne.
Votren – iako se čini kao negativac, zapravo ima sve odlike junaka. Zovu ga „Obmanjivač smrti“ zato što je par puta izbegao smrt. Pobunjuje se protiv dvoličnosti i laži. Mrzi nepoštenje i nejednakost. Pokušava da pomogne Rastnjaku, ali na krivi način – uključujući prevaru. Bori se za pravdu i uvek je vodioc pobune i protesta.
Biografija: Onore de Balzak
Onore de Balzak rođen je 1799. godine. Bio je dramaturg, pripovedač i francuski romanopisac. Jedan od onih koji su pisali realistične romane.
Rodio se u građanskoj porodici i planirao je advokatsku karijeru. No, pošto nije nikada dobijao dovoljno topline i ljubavi od svoje porodice, 1820. godine je raskinuo sve veze sa njom. Tada je odlučio da se preseli u Pariz te posveti život književnosti.
Pomalo se razočarao kada nije uspeo da ostvari književničku karijeru na brz i lak način te se posvećuje sumnjivim poslovima. Neuspeli poslovi i razne špekulacije dovode ga do velikih problema sa novcem. Nakon toga posvetio se književnosti i neumorno radio ceo život kako bi vratio tada nastale dugove.
1829. godine izdaje roman „Šuani“ i to je jedan deo koji je činio „Ljudsku komediju“. U „Ljudskoj komediji“ opisao je svoje viđenje francuskog društva početkom 19. veka. U vrlo kratkom razdoblju od samo dvadeset godina stvorio je više od stotinu dela. Njegovi najpoznatiji romani su: „Izgubljene iluzije“, „Čiča Gorio“, „Rođak Pons“, „Seljaci“, „Rođaka Bet“, „Luj Lamber“.
Umro je u Parizu, potpuno iscrpljen radom i vraćanjem dugova u 51. godini života, 1850. godine.