Čekajući Godoa je najpoznatija drama Semjuela Beketa. Podeljena je u dva čina. Napisana je u 40-im godinama 20. veka, a izdana 1952. godine. Drama je prvo napisana na francuskom, a zatim tek nakon toga ju je sam Beket preveo na engleski.
Analiza
Glavni likovi se u delu pojavljuju u parovima, Poco i Laki i Vladimir i Estragon, što je uobičajeno u Beckettovim dramama. Estrogen i Vladimir su dve skitnica koje čekaju Godota tokom cele drame. Čitaocima nikada ne postaje jasno zašto ga čekaju, da li će ikada doći i na kraju, da li uopšte postoji. Čini se kao izmišljeni lik koji se nikada ne pojavljuje iako se sve vrti oko njega. Jedino što o njemu znamo je iz priče dečaka da ima belu bradu.
Dane krate razgovorima o besmislenim diskusijama, ismejavaju velike intelektualce i filozofe. Promene u temi razgovora jasno su naznačene kratki pauzama ili ljutnjom. Imaju nesuglasice koje takođe menjaju temu, a sve se vrti oko neke nade da će Godo doći.
Odmah u prvoj rečenici „Ne ide i ne ide“ doznajemo da je njihov život besmislen i beznadan. Oni žele neki interes koji će im ubrzati vreme, što ispada ironija jer Estragon često ne zna koliko je vremena zapravo prošlo. Vladimir se seća, ali ne veruje sam svojim sećanjima, a Estragon sve zaboravlja. Ne dopuštaju si da odu čime se vuku u beznađe, ali ne mogu ni jedan bez drugu. Oni su duboko ipak svesni da Godo nikad neće doći, ali vole da zamišljaju da će ga dočekati i da će ih on spasiti.
Elementi dela
Vrsta dela: antidrama u dva čina
Mesto radnje: ne može se precizno odrediti i dobijamo tek oskudan opis krajolika u insertima
Vreme radnje: unutar dva dana
Tema djela: dve skitnice čekaju Godota
Ideja djela: ne smemo potraćiti život u iščekivanju boljih vremena i prilika, trebamo iskoristiti dan
Sadržaj prepričano
Prvi čin
U prvom činu radnja je smeštena na neodređenom mestu gde u jarku pored nekog puta i ispod suvog drveta, dvojica skitnica Vladimir (Didi) i Estragon (Gogo) čekaju tajanstvenog Godoa. Oni veruju da bi njegov dolazak za njih značio spas.
Kako uzaludno čekaju tako se radnja odvija u njihovim besmislenim razgovorima. U jednom trenutku pojavljuje se posednik Poco sa svojim robom Lakijem. Poco vodi Lakija na konopcu i kontroliše njegovo kretanje. Nasilan je prema njemu i dere se.
Sve to plaši Poca i Lakija. No, Poco je bogat, verovatno ima novac i hranu pa se javlja proračunatost. Nakon što Laki napadne Estragona, Poco i Laki nastave svoj put dalje sami. Poco želi da proda Lakija na sajmu. Vladimir i Estragon ostaju na istom mestu. Kako teče njihov razgovor, pred kraj prvog čina pojavljuje se Dečak. Dečak je Godoov pastir i glasnik. On im govorio da Godo „večeras neće doći sigurno“.
Drugi čin
U drugom činu radnja se ponavlja uz male izmene. Estragon i Vladimir i dalje čekaju Godoa. Nakon nekog vremena ponovo dolaze Poco i Laki. Razlika je sada samo u tome što je Poco slep, a Laki nem. Laki vuče slepog Pocoa i oni teturajući padnu. Kod Vladimira i Estragona javlja se misao o tome da iskoriste njihovu nemoć. Međutim, Laki i Poco odlaze dalje, a oni nastavljaju da čekaju.
Ponovo se na kraju čina pojavljuje dečak koji kaže da Godo „večeras neće doći sigurno“. Vladimiru je sve to sumnjivo pa pita Dečaka seća li se da je već dolazio saopštiti im ovu vest. Dečak mu odgovara da ih prvi put vidi. Oni ostaju u nadi da će Godo doći sutra i čekanje se tako nastavlja.
Cela radnja vrti se oko Godoa koji se iščekuje, ali on nikada ne dolazi. U priči nedostaje fabula, a ne može se razlikovati početak, sredina i kraj drame.
Analiza likova
Likovi: Vladimir, Estragon, Poco, Laki, Dečak
Vladimir – Estragonov drug i partner u razgovorima. Poznaju se 50 godina i većina karakterizacije je određena na temelju njihovog odnosa. On se brine za Estragona i većinom je domininatniji u razgovoru. Takođe je i razuman i pokazuje empatiju. Stalno podseća Estragona zašto su tu gde jesu i koga čekaju.
Estragon – Vladimirov partner u razgovoru. Često odustaje od čekanja i želi da ode, ali svaki put ga Vladimir zadrži. Osetljiviji je i osećajniji od Vladimira, ali i zaboravlja šta se desilo prethodnog dana.
Poco – sebičan i okrutan. Ponaša se prema svom liku partneru kao prema nekakvoj životinji. stalno ga zlostavlja i to opravdava izgovorima da se Laki želi iskazati. Predstavlja se kao superioran svima, ali ima jedan moment slabosti, a zapravo je jako usammljen. U drugom delu je slep, ali ne doznajemo kako je do toga došlo.
Laki – jako malo karakterizacije, prikazan na animalnoj razini. Izvršava sva naređenja bez pitanja, dozvoljava Pocu da prema njemu bude kao gazda prema životinji.
Biografija: Semjuel Beket
Semjuel Beket je dramaturg i romanopisac irskoga porekla. Rođen je 13. aprila 1906. godine u mjestu Foxrock u Irskoj. Od 1938. živi u Parizu, a nakon rata počinje da piše na francuskom jeziku.
U svojim delima daje krajnje pesimističnu viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjima spasa.
Najpoznatiji je ostao po svom delu „U očekivanju Godoa“, za koju je poznati kritičar Vivijan Mercir rekao kako se radi o drami u kojoj se ništa ne dešava. Gledaoci su dramu prvi put mogli da vide 1953. godine.
Veći dio svog života u svojim delima je želeo da pokaže sve probleme iz modernog načina života te ljudske egizstencije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1969. godine. Dela: „U očekivanju Godoa“, „Završetak igre“, „Maloun umire“, „Marfi“, „Moloj“‘. Umro je 22. decembra 1989. godine u Parizu.