Jovan Jovanović Zmaj se uz Njegoša i Radičevića smatra jednom od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma, a pored Đure Jakšića, smatra se drugim najvećim liričarem srpskog romantizma. Romantičarske ideje koje je u srpskoj književnosti započeo Branko Radičević, u pesništvu je nastavio Jovan Jovanović Zmaj, stvarajući jedne od najlepših i najmoćnijih pesama romantizma.
Prva pesma koju je Zmaj objavio bila je „Proletnje jutro“, izdata 1849. godine u Letopisu Matice Srpske. Već ta prva pesma odisala je toplinom koja će biti karakteristična i za njegovo ostalo pesništvo. Čak i kada je pevao o narodnim, patriotskim temama, njegove pesme nikada nisu bile hladne ili suviše oštre. Njegove patriotske pesme su snažne i značajne, nisu samo prazno pozivanje na ustanak ili tupo veličanje domovine i naroda.
Jednake takve su i njegove ljubavne pesme. Ljubav kao motiv za Zmaja bio je idealan, i upravo ga takvim prikazuje u svojim pesmama. Zmajeve ljubavne pesme smatraju se njegovim najboljima. Te pesme objedinjene su u ciklus pesama „Đulići“. „Đulići“ su pesme koje govore o ljubavnoj sreći. Nastale su najlepšim godinama Zmajeva života, nakon što se verio za svoju ljubav i s njom počeo da stvara porodicu.
Ali ta sreća vrlo brzo bila je ugašena. Četvero od petero Zmajeve dece umrlo je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi ciklus pesma, pod naslovom „Đulići uveoci“. Za razliku od prvog ciklusa, ove pesme su elegije, veoma tužnih tematika i sjetne atmosfere. One su izražavale svu pesnikovu bol nakon gubitka porodice. Nakon smrti supruge, Zmaj je ostao sam sa svojom najmlađom ćerkom. Tada je posvojio još dve devojčice i o njima se starao. Zmaj je nastavio da piše pesme, pa tako i poeziju za decu.
Jedna od dečjih pesama koje je napisao je i „Ala je lep ovaj svet“. Pesma pripada ciklusu „Đulići“, što se vidi i po njenom optimizmu. Čitaoc odmah primećuje sav zanos pesnika lepotom sveta koja ga okružuje, a sve potaknuto njegovim ljubavnim zanosom koji se ona širi i na čitav svet. Ushit se vidi već i u samom naslovu.
Analiza pesme
„Ala je lep ovaj svet“ lirska je pesma koju možemo svrstati pod ljubavnu pesmu, samo što se ljubav u ovoj pesmi ne odnosi samo na neku osobu, ljubavni objekat u obliku žene ili muškarca, nego na celi svet, odnosno život. Pjesma je napisana u veoma vedrom tonu, stihovi su kratki i slikoviti, a odnose se na prikazivanja lepota prirode.
Kratki stihovi – naizmenično su postavljeni oni od četiri i tri sloga – imaju veliki uticaj na ritam pesme. On je brz, energičan, poput poskakivanja na livadi, što je slika koju i vidimo dok pesmu čitamo, iako nije tačno ona koju pesnik prikazuje.
Čitaočeva mašta poskakuje zamišljenom livadom jer pesnik koristi puno reči koje označavaju prostornu udaljenost, poput „ovde“, „onde“, „tamo“, „eno“, „evo“, pored svake takve reči stavlja po jedan motiv i to motive iz prirode: potok, cvet, njivu, sunce, hlad, travu… Čitajući pesmu zamišljamo lirskog subjekta kao neko dete koje je prvi put došlo na livadu, pa oduševljeno skače od jedne stvari do druge i sve odjednom želi pokazati svome roditelju.
Osim što su stihovi vrlo kratki, oni su gotovo svi sastavljeni od samo dve reči. Jedini stihovi koji imaju više od dve reči su prvi stih: Ala je lep i poslednja dva:
Ja ga slušam
I moj drug.
Pesma je zapravo vrlo kratka. Sastavljena je od jedne strofe koja sadrži 16 stihova. Počinje sa stihom jednakim naslovu:
Ala je lep
ovaj svet.
A zatim počinje nabrajanje onoga što primećuje u prirodi:
Onde potok,
Ovde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno sunce,
Evo hlad!
U dva poslednje navedena stiha vidimo kontrast – pesnik najpre spominje motiv sunca, a zatim hlada. I jedno i drugo prikazani su kao nešto lepo, sa vlastitim vrednostima i kao nešto šta jedno bez drugoga ne bi postojalo. U sledećim stihovima vidimo i jednu stilsku figuru, i to metaforu:
Tamo Dunav,
Zlata pun
Zlatni Dunav zapravo je slika rijeke na čijoj se površini vode vidi odblesak sunca. To je jedna vrlo lepa slika koja još više upotpunjuje prikaz sunčanog dana. Osim ove metafore, u pesmi postoji još i jedna:
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ovom vrlo jednostavnom metaforom pesnik nam, osim vizuelnog, pokušava dočarati i zvučni ugođaj, koji će upotpuniti zvučnu sliku reke Dunava i njegova žuborenja. Ljuljanje luga moglo bi da znači i njegovo uspavljivanje, odnosno dočaravanje smiraja koji može da se doživi samo u lepoj, čistoj, netaknutoj prirodi, daleko od civilizacije.
Treba primetiti da su ove dve metafore zapravo jedine stilske figure u celoj pesmi. I to također doprinosi njenoj jednostavnost. Tema pesme je prikaz lepote prirode i pesnik to zasigurno čini vrlo jednostavnim, a opet vrlo lepim prikazima. Pesma zbog svoje forme nalikuje na brojalicu, što je, osim njene jednostavnosti, još jedan razlog zašto je namenjena deci i zašto će je i najmlađi vrlo lako razumeti, ali i bez problema moći naučiti napamet.
Biografija: Jovan Jovanović Zmaj
Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.
Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.
S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus „Đulići“, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.
1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.
Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.
Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama „Đulići uveoci“, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.
1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama „Pevanije“, a zatim i „Druga Pevanija“. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.
Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.
Autor: V.B.